U najdubljim dijelovima okeana, ispod 4.000 metara, kombinacija visokog pritiska i niske temperature stvara uslove koji ratvaraju kalcijum-karbonat, materijal od kojeg morske životinje prave svoje oklope, piše Live Science.
Ovo je različito od okeanske acidifikacije površinskih voda do koje dolazi zato što okean apsorbuje ugljen-dioksid od sagorijevanja fosilnih goriva.
Međutim, ta dva fenomena su povezana – usljed povećanja koncentracija ugljen-dioksida u okeanu, njegov PH opada (postaje kiseliji), a duboka zona u kojoj se rastvara kalcijum-karbonat raste, od dna naviše.
Prelazna zona u kojoj kalcijum-karbonat postaje hemijski sve nestabilniji i počinje da se rastvara naziva se lizoklin. Pošto je morsko dno relativno ravno, čak i porast lizoklina od nekoliko metara može brzo dovesti do velikih nedovoljno zasićenih (kiselih) oblasti.
Istraživanje je pokazalo da se ta zona već izdigla oko 100 metara u odnosu na preindustrijska vremena i da će vjerovatno rasti dalje nekoliko stotina metara u ovom vijeku.
Milioni kvadratnih kilometara morskog dna će možda doživjeti brzu tranziciju putem koje će krečnjački sediment postati hemijski nestabilan i rastvarati se.
Gornja granica prelazne zone lizoklina je poznata kao dubina kalcitne saturacije, iznad koje su sedimenti bogati kalcijum-karbonatom i okeanska voda superzasićena njime. Ispod donje granice, dubine kalcitne kompenzacije, sedimenti sadrže malo ili nimalo karbonatnih minerala.
Oblast ispod donje granice varira u velikoj mjeri između različitih sektora okeana. Već zauzima oko 41 odsto globalnog okeana. Od industrijske revolucije, ova zona se izdigla za sve dijelove okeana, varirajući od gotovo nepostojećeg rasta u zapadnom Indijskom okeanu do više od 300 metara u sjeverozapadnom Atlantiku.
Ako se donja granica lizoklina izdigne za još 300 metara, oblast morskog dna ispod nje porašće 10 odsto i zauzimati 51 odsto globalnog okeana.
Nedavna studija je pokazala da donja granica lizoklina, dubina kalcitne kompenzacije, predstavlja biološku granicu između različitih životnih sredina iznad i ispod nje. U sjeveroistočnom Pacifiku, najbrojniji organizmi na morskom dnu iznad te dubine su meki korali, krte zvijezde, dagnje, morski puževi, hitoni i morske mahovine, koji svi imaju kalcifikovane ljušture ili skelete.
Međutim, ispod te granice ima više morskih sasa, morskih krastavaca i oktopoda. Ta nedovoljno zasićena (kiselija) životna sredina već ograničava život u 141 milion kvadratnih kilometara okeana i mogla bi se proširiti još 35 miliona kvadratnih kilometara ako se dubina kalcitne kompenzacije podigne za 300 metara.
Pored ekspanzije dubine kalcitne kompenzacije, dijelovi okeana na malim geografskim širinama gube vrste jer voda postaje previše topla, a nivoi kiseonika opadaju, zbog klimatskih promijena.
Stoga, najpovoljniji prostor za život morskih vrsta se sužava odozdo (izdizanje dubine kalcitne kompenzacije) i odozgo (zagrijavanje).
Ekskluzivne ekonomske zone nekih zemalja biće više pogođene. Generalno, okeanske i ostrvske zemlje gube više, dok zemlje sa velikim kontinentalnim pragovima gube proporcionalno manje.
Predviđa se da će ekskluzivna ekonomska zona (EEZ) Bermuda biti najviše pogođena podizanjem dubine kalcitne kompenzacije za 300 metara iznad trenutnog nivoa – 68 odsto morskog dna te zemlje naći će se ispod lizoklina. Nasuprot tome, predviđa se da će samo šest odsto američke EEZ i 0,39 odsto ruske EEZ biti pogođeno.
Iz globalne perspektive, nevjerovatno je da je već 41 odsto dubokog mora praktično kiselo, da bi polovina mogla postati kisela do kraja vijeka, a da je prva studija koja pokazuje uticaje na morski život objavljena tek prošle godine, prenosi Telegraf.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.