Uopšte nisam razmišljala o uspehu. Tada je moja Lenka tek krenula u jaslice, nisam imala novca za bebi siterku i želela sam samo da snimam malu emisiju sa jednim gostom i da dobijam platu za nešto što neće iziskivati mnogo vremena.
Međutim, već posle druge emisije "Balkanskom ulicom" je postigla uspeh kod gledalaca i kritike i nadmašila moje ambicije.
Tako danas kaže u intervjuu za "Nezavisne" Vesna Dedić, novinarka, autorka sada već kultne emisije na prostoru bivše Jugoslavije i pisac.
Ona je nacionalno TV lice Srbije, koju posljednjih godina poznajemo i kroz romane "Pola duše", "Zagrli me", "Zauvek u srcu","Ničija"…
I poslije 14 televizijskih sezona "Balkanskom ulicom", gledanost ove emisije potvrđuje da interes za ovim formatom televizijskog programa ne jenjava.
Zbog toga je naša sagovornica referentna i da ukazuje na edukativnu važnost medijskih sadržaja i novinarske uloge.
Smatra da sigurno nije najbolji televizijski intervjuista, iako je uspjela spontano otkriti dio duše velikih imena istorije duha ovih prostora koje je ugostila u emisiji.
"Volim kada se kaže da je 'Balkanskom ulicom' jedna od najgledanijih emisija u Srbiji, ali mi je izuzetno važno kada čujem da je jedna od najgledanijih emisija na srpskom i preko satelita. Da je vole na prostorima bivše Jugoslavije i u dijaspori. Kritika je odavno emisiju nazvala kultnom, ali je najbitnije da je ona postala i ostala deo porodičnog rituala nedeljom. Emisija je opstala jer nisam gajila ni snobovski elitistički stav u stilu: mnogo sam pametna i ja i moj gost, a nisam ni udarala na veselje sa šenlučenjem i pornografijom", ističe Dedićeva.
NN: Kako Vama danas izgleda novinarski posao i novinarska uloga u odnosu na raniji period i novinarske početke Vas i Vaših kolega ?
Dedić: To je preteško pitanje. Novinarska profesija je pala na najniže grane u svakom smislu. Počev od činjenice da se od te plate teško živi pa do onog najgoreg: većina novinara nema priliku da piše ozbiljne tekstove i pravi dobre intervjue. Ako želiš da imaš platu, da ne budeš ničiji podanik i da ti teče radni staž, moraš da se baviš isključivo tabloidnim novinarstvom.
NN: Mislite li ipak da kao profesionalci treba više da uradimo na afirmaciji sadržaja koji imaju edukativni karakter i kako?
Dedić: Naravno. Dužnost medija je da se prilagode ukusu publike, ali ne i da povlađuju. Dakle, ne prstom u oko, već kroz sadržaje koji formom zadovoljavaju ukus najšireg kruga gledalaca i bez nadobudnog stava i novinara i sagovornika u stilu: podrazumeva se da gledaoci znaju napamet Njegoša ili Hegela, a ko ne zna, ne tiče me se.
NN: Planirate li uskoro posjetiti BiH povodom neke emisije, sagovornika ili promocije romana?
Dedić: Ja sam odavno snimila, sa nekima i prve intervjue posle građanskog rata, sa sagovornicima sa one strane Drine. Tu emociju više nikada ne bih mogla ponoviti. S druge strane, kulturna i medijska saradnja između Banjaluke i Beograda je neznatna. Evo, ja sam već šest godina jedan od najčitanijih pisaca na srpskom, a nikada nisam imala promociju u Banjaluci, iako su moji romani bestseleri i u vašim knjižarama. U mojoj glavi postoji kultura na srpskom jeziku i nebitno je sa koje strane Drine je ko. Bitno je da umeš da plivaš.
NN: Da li ste nakon objavljivanja romana razmišljali da se izrazite i kao dramaturg?
Dedić: Ne, ja sam želela da upišem dramaturgiju, ali sam pala prijemni ispit i upisala svetsku književnost. Dugo sam pored novinarstva živela od pisanja scenarija za koncerte, dečje predstave, javne događaje, "Evroviziju" kada je finale bilo u Beogradu. Do 42. godine nisam imala samopouzdanje da objavim roman. Leta 2010, kada sam objavila "Zauvek u srcu", ostvarili su mi se svi moji studentski snovi. Dovoljno kasno da bih se devojački radovala i bila ushićena, ali na vreme da napišem još desetak koje će stajati na policama sa omiljenim knjigama stotine hiljada žena.
NN: Koliko je književnost u kojoj se Vi izražavate danas prepoznata u Srbiji i generalno na svim prostorima bivše Jugoslavije?
Dedić: Prepoznata je od strane čitalaca. Činjenica da razni književni klanovi pokušavaju da sve žene pisce stave u isti koš, da te izruguju po principu duga kosa - kratka pamet, šteti samo njihovom obrazu i profesionalnoj časti. Ne može jedan roman postati bestseler koji vole i uz koji plaču doktorke, bankarke, učiteljice, menadžerke, profesorke, studentkinje, domaćice, a da nije dobar i vredan. Kod nas postoji i jedan licemerni snobovski stav: ako nekoga ne razumeš kada priča ili piše, taj mora da je mnogo pametan. Ja volim što svi razumeju ono o čemu pišem, volim kada desetine hiljada žena kažu da posle mog romana postaju bolje sebi, deci i partnerima, da hrabrije idu kroz život. Baš me briga što je nekom članu žirija ispod časti da pročita npr. "Pola duše" ili "Ničija" jer mu je slađe da nagradu dodeli nekom drugaru piscu koji će mu platiti ručak i par tura pića.
NN: Teme kojima se bavite mnogo su sporije od vremena u kojem ih čitamo. Ipak, realne su. Kako to?
Dedić: Ljubav je kao tema vrlo potcenjena i u književnosti i u medijima. A s druge strane, jedino od čega zavisi naša sreća je količina ljubavi sa kojom se budimo uz muža, količina ljubavi sa kojom odgajamo decu i sa koliko ljubavi radimo posao od kojeg živimo. Pišem melodrame - priče o tome kako su neke ljubavi opstale, a neke umrle u određenom istorijskom trenutku. Reakcije žena čitateljki su takve da pokazuju da su jedini smisleni savremeni romani upravo ljubavni romani. Istorijske, samoubilačke, narkomanske, političke, suicudne itd. teme su izvan fokusa interesovanja većine koja živi normalan život.
NN: Nedavno mi je i Isidora Bjelica objašnjavala kako ćelije obolijevaju od duše. Pitaću Vas, što i nju, da li je, s obzirom na savremen način života koji sam već pomenula, prevencija moguća?
Dedić: Mislim da su nam mame i stare knjige odavno objasnile kako da nam duša bude čista: ne laži, ne kradi, ne psuj, ne čini zlo nikome... Ako se pridržavamo tih pravila, i bolest ćemo lakše podneti. Za žene je mnogo bitnije da shvate da ih ćutanje, trpljenje, podnošenje sa sizifovskom upornošću loših brakova u ime bilo kog cilja vodi u bolest srca, ginekološke bolesti, bolesti štitne žlezde...
NN: Kako primijeniti sve to bez ekonomskog potencijala i moći?
Dedić: Vaspitavati kćerke u duhu slobode koja se stiče obrazovanjem i sinove u duhu sreće koja se stiče radom i ljubavlju. Dugo su na ovim prostorima devojke vaspitavane kao sluškinje, a sinovi kao sultani kojima je bog odredio da im se prinosi i donosi kad im je volja. Srećno i zdravo je samo ono društvo u kojem i žena i muž dolaze sa posla zadovoljni, kada mogu otići kada god požele u bioskop i na ćevape ili flašu vina, kupiti deci patike kada požele i pozvati prijatelje u goste kada požele. I da donose i prinose jedno drugom bez obzira na pol.
NN: Gledala sam Vas u TV prilogu kada kažete da biste ušli u rialiti ako biste znali da će to osigurati novac kojim ćete moći platiti najbolje školovanje kćeri. Šta, po Vašem mišljenju, to govori?
Dedić: To govori da iako imam dete koje govori nekoliko jezika i vrlo je ambiciozno roditelj koji je uspešan i popularan na moj način ne može da joj ispuni želje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.