"Ljudi zaista misle da ne postoji pitanje na koji ja nemam odgovor i da za mene nema tajni u kuhinji, ali nije baš tako," tvrdi Oliver Mlakar.
Emisija „Male tajne velikih majstora kuhinje“ i kviz „Kviskoteka“ obilježili su 80-te godine prošlog vijeka. Pogledajte kako na sve to danas gleda Oliver Mlakar.
Oliver Mlakar je na konferenciji "Food Talk 2013" u razgovoru za B92 rešio da nam pruži uvid u neke od malih tajni velikih majstora:
Šta mislite o vašoj popularnosti svih ovih godina i šta je to što je ubedilo ljude da ste vešti u kuhinji i da znate "sve" odgovore u kvizu?
To je eto ta, velika iluzija koju predstavlja televizija. Ljudi doista misle da ja puno toga znam, a ja znam toliko koliko i drugi znaju. Jednostavno je takav bio posao koji me je unio u te situacije, gdje je izgledalo nešto što nije tako, ali ima puno stvari u životu koje izgledaju drugačije nego što stvarno jesu.
Ja sam kroz kvizove nešto naravno i naučio, naravno i kroz rad sa Stevom sam naučio u kuvarskoj emisiji „Male tajne velikih mastora kuhinje“, ali puno manje. Ja sam slab kuvar, ali sam volio da budem u kuhinji i dan danas volim da pogledam neku emisiju o kuvanju.
Šta je po vama nedostajalo novoj, obnovljenoj kviskoteci u XXI veku da postigne onaj uspeh iz 70-ih i 80-ih godina?
Ja mislim da joj nedostaju upravo te 80-te godine prošlog vijeka, jer je to bio kviz za ono vrijeme. Danas je potpuno drugačije vrijeme, sve je drugačije. Senzibilitet je drugačiji, došle su američke licence, mladi više nisu tome okrenuti, manje ih interesuje znanje - više ih zanima nekakav šou, neke nagrade...
Tako da je Kviskoteka teško mogla zaživjeti u današnje vrijeme onakva kakva je napravljena za ono vrijeme kada smo mi tražili isključivo znanje – bez velikih nagrada. Dobra nagrada za pobjednika je bilo učenje jezika, poput engleskog jezika u Londonu, ali nisu bili milioni koji se danas dijele za odgovor na pitanje „Koja rijeka teče ispod savskog mosta?“ pa onda odmah dobiješ hiljadu kuna ili slično. Danas je sve puno drugačije nego sada.
Vi ste sa Stevom Karapandžom bili praktično preteča mnogim današnjim kuvarima koje možemo gledati na brojnim televizijskim kanalima. Kako vam se sve te emisije čine danas? Da odlučite da ponovo stanete pred kameru da li biste nešto menjali?
Ja bih mijenjao trajanje te emisije koju smo nekada radili („Male tajne velikih majstora kuhinje“) koja je išla dvadesetak godina. U pitanju su bile male reportaže od po pet minuta, ja bih sada to produžio na pola sata, jer treba da se vidi cijela priprema tog jela. Ovdje je sve bilo skraćeno, sa kratkim kadrovima, što prije da se dođe do kraja, do gotovog jela.
Ali bila je to prva takva emisija na ovim prostorima, i bila je vrlo gledana i jako zanimljiva. To je išlo četvrtkom prije dnevnika, i onda petkom kada sam išao na pijacu, ja sam bio taj koji je nabavljao namirnice za svakodnevnu pripremu hrane kod kuće, onda kada bismo mi spremili neko jelo, recimo sa šampinjonima, u petak ujutro kada dođem na pijacu na štandu sa šampinjonima je znao da bude red od 20-30 metara.
Ljudi su kupovali šampinjone da bi napravili to jelo koje smo mi dan prije spremili u emisiji. A moram otkriti još jednu malu tajnu, onda sam ja od tog vlasnika štanda uvijek dobijao kesicu šampinjona pa sam ih morao jesti i ja nekoliko dana.
Dosta se priča i opasnostima koje vrebaju iz hrane, da li mislite da su ljudi počeli da izbegavaju određene namirnice baš zbog tih pretnji i iz straha?
Uvijek će postojati oni koji su oprezni i oni koji nisu. Ja mislim da danas mladi trče za tom brzom hranom, nemaju vremena pa onda daj tek-tako nešto samo da napunimo želudac - ali mislim da još uvijek svi i dalje cijene onu našu "bakinu kuhinju", pravu domaću hranu koja ima ukus, miris i koja je zdrava i to nikako ne bismo smijeli da zaboravimo i da zapustimo, ta naša jela, ono što su jeli naši stari.
Koja jela bi po vama svaki "pravi muškarac" morao da zna da spremi?
Da ispeče dva jaja na oko, da skuva viršle. Ja ne znam, danas imate "pravih muškaraca" koji su i odlični kuvari i oni mogu biti primjer svima nama koji se ponekada nađemo u kuhinji, ali treba imati talenta, treba imati mašte, treba imati i upornosti jer dobar kuvar se postaje i nakon više godina prakse. Uvijek se te nijanse mogu popraviti i dovesti do savršenog jela.
Da li postoje određena jela bez kojih ne biste mogli da zamislite svoj život?
Ja nemam neko posebno omiljeno jelo. Ali volim mediteransku kuhinju i to mi je nešto što mi je najdraže. Volim ribu, sardele na gradelama. To je jedan miris i ukus koji me jako privlači. Sa čašom neke bevande to mi je vrhunac užitka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.