Monodrama glumca Nebojše Šurlana pod nazivom "Andrić: Moram da progovorim" trebalo bi da bude odigrana 24. oktobra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske (NP RS) s početkom u 20 časova.
Riječ je o autorskom komadu koji je nastao nakon dugogodišnjeg istraživanja literature, arhiva i intervjua koji govore o svakodnevnom životu Ive Andrića.
"Mnogo se radujem Banjaluci, bio sam stipendista banjalučkog pozorišta, igrao par predstava i, eto, posle toliko decenija ću ponovo da stanem na daske NP RS i imam tremu kao da nastupam prvi put", rekao je Šurlan na početku razgovora za "Nezavisne".
Nebojša Šurlan je završio Akademiju scenskih umjetnosti u Sarajevu u klasi Emira Kusturice, član je Udruženja filmskih umjetnika Srbije, a prvi profesionalni angažman je imao u Narodnom pozorištu Bosanske Krajine (sadašnje NP RS) sa glavnom ulogom u predstavi "Bogovi su umorni".
Više o komadu "Andrić: Moram da progovorim", pozorištu danas i planovima za budućnost Nebojša Šurlan je govorio u intervjuu za "Nezavisne".
NN: Kako je nastala ideja za monodramu "Andrić: Moram da progovorim"?
ŠURLAN: Pošto se o Andriću puno piše, čita i mnogo ljudi zna skoro sve o njemu, mislim da je u tom segmentu malo zbrka. Jedne prilike sam od jednog bosanskog autora dobio pesmu na kojoj dete od 6-7 godina peva "da izgore suze i krv od tuge bih zapalio zemlju". Tada sam pitao šta će mi to i on je rekao, pošto sam u filmskom svetu, da je to pesma za neki potencijalni film, pogotovo kada bi se pravio o Bosni. Tako mi je došla ideja za predstavu, odnosno da taj dečji glas dolazi svaki dan na Andrićev grob od devedesetih do ovog trenutka. Ja sam dobio ideju da Andrić više ne može da sluša tu pesmu, izađe iz groba i pita da li je on nešto kriv, objašnjava da on te tekstove nije napisao, te da želi da kaže ko je i šta je, a zatim priča svoju biografiju do zadnjeg trenutka, odnosno do smrti. Međutim, ja sam kao autor teksta na kraju dodao neki svoj umetnički pečat i svoje razmišljanje šta bi Andrić rekao kada bi sad mogao da progovori. U ovoj predstavi on kaže da čovek dok je živ može da utiče na ono što se tiče njega i njegovog imena, ali posle smrti ne može.
NN: Šta je glavna pouka ovog komada?
ŠURLAN: Andrić u jednom delu navodi ono zbog čega je predstava i urađena i zbog čega je ispričana kompletna njegova biografija, a to je da se ljudi na ružan i zlonameran način služe njegovim imenom, njegovim delima, izvade rečenice i pojedine delove iz celine, čime neke svoje ružne postupke prikrivaju. On to osuđuje, to je glavna pouka. Ja na neki način branim Andrića od toga što ga neko na ružan način svojata. Kao što je Andrić napravio "Razgovor sa Gojom", koji je fikcija, a znamo da je Andrić bio opčinjen Gojom, dok je bio ambasador u Madridu išao je na njegovu izložbu koja je bila upriličena povodom 100 godina od Gojine smrti, on je bio oduševljen njegovom umetnošću, kao što sam ja oduševljen Andrićem, tako da je on u toj fikciji napravio razgovor sa Gojom o tome kako on gleda na svet i umetnost, a ja sam napravio monodramu.
NN: Upravo u tom komadu Andrić govori da je pozorište najjaloviji od svih naših napora. Slažete li se s njim? Da li je na neki način ova predstava kontradikcija ili potvrda?
ŠURLAN: Kada su 1934. godine radili "Anikina vremena" u Narodnom pozorištu u Sarajevu on je prisustvovao i hteo je da izađe. Rekao je da nikad ništa skandaloznije nije video u pozorištu, bio je tad mlad i jako razočaran. Nije voleo da se radi ni dramatizacija, ni ekranizacija njegovih dela. Imao je neku odbojnost prema tome i govorio je da to što reditelj izmisli nema veze sa delom. Gledao je svoja dela kao celinu i nije hteo da se to kvari. Znamo da je bio veliki ljubitelj pozorišta i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je bio u upravnom odboru, stalno je išao u pozorište i pri tome je i Milica bila kostimograf. Bio je apsolutno upućen na pozorište.
NN: Šta mislite kako bi Andrić reagovao da pogleda Vašu predstavu?
ŠURLAN: Ja sam monodramu radio na osnovu nekih knjiga u kojima su jako ozbiljno obrađene njegove odluke, u toj društvenoj sredini i trenutku kada je Andrić živeo. Na mene su ostavili utisak momenti u kojima je argumentovano zašto je on u nekim situacijama na određeni način postupio. On je 1974. na svom poslednjem obraćanju u Višegradu mlade gimnazijalce molio da budu sretni, zajedno, da ne dozvole nikakvu mržnju, on je čovek koji je bio stalno protiv mržnje, a znamo, pogotovo u Bosni, u šta mržnja dovodi, to smo svi devedesetih prošli. I ova monodrama je na neki način nastavak njegove osude mržnje i osude ljudima koji ne žele da žive zajedno.
NN: U kojoj mjeri se imena naših velikih pisaca danas iskorištavaju u razne svrhe i ciljeve? Koju ulogu u svemu tome ima pozorište?
ŠURLAN: U monodrami ja govorim da "Andrić kaže, Andrić misli…", a Andrić je preminuo - sledeće godine će 40 godina. Dakle, ljudi koji to govore prikrivaju svoje postupke, svoja zlodela, svoje loše namere i korist. Oni ponekad nisu ni svesni šta rade, Andrića navode da bi sebe opravdali. To je negde osnovni motiv i ja kao umetnik hoću da progovorim kroz Andrićevu biografiju, jer se njegovim životom i tom biografijom od Osmanskog carstva gde je rođen do trenutka njegove smrti, pogotovo sad, kada ne postoji dan da se nešto ne priča o Andriću, mnogo manipuliše. Hteo sam da neki svoj odnos prema svemu tome dam kroz ovu predstavu.
NN: Koliku moć ima pozorišna predstava za takav poduhvat?
ŠURLAN: Bio bih zaista presretan kada bih odigrao u svakom gradu u Bosni, kada bi došli maturanti, pametni i mladi ljudi, i kada bi barem jedan od njih shvatio o čemu se radi i razotkrio i poneo dobru ideju i znao gde vodi bilo kakva mržnja i zlo. Ako bi taj maturant sutra došao u situaciju da može da odlučuje voleo bih da mu upravo ova predstava bude vodilja. Kod Andrića se uvek vidi ta borba dobra i zla u kojoj uvek pobeđuje dobro. Vidimo da nekad i zlo prevlada, ali meni je ideja da ovo vide mladi ljudi i da znaju ako ne budemo dobri da će nas sve zlo odvući.
NN: Monodrama je jedan od najzahtjevnijih pozorišnih oblika, a u posljednje vrijeme je sve češće viđamo. Šta Vi vidite kao razlog tome?
ŠURLAN: Ja sam u Sarajevu diplomirao u klasi Emira Kusturice monodramom "Ciganski život". U to vreme sam se družio s Abdulahom Sidranom i tražio da napiše neku monodramu, a on je rekao da u beogradskom časopisu "Reporter" ima neki Ciganin koji beži od milicije i tada je počeo da plače. Tom monodramom sam diplomirao i igrao sam je više od 100 puta. Zašto glumci rade monodrame? Zato što ne dobiju šansu da iskažu svoj odnos prema umetnosti i sebe. Glumci poput Zijaha Sokolovića, Raleta Milenkovića, Josipa Pejakovića i brojnih drugih prave monodrame da bi nešto rekli. Granica koja se mora poštovati je razlika između monodrama koje imaju ideju i koje su na neki način "pozorišne", a s druge strane imate stendap glumce koji su se umešali stendap komičarima. Glumci su navalili s tim stendapom, uzimaju ogromne pare i prešli su granicu iz pozorišta u estradu. Svoju popularnost na TV serijama i u filmu zapravo dobro naplaćuju. To treba pozorišna publika da razgraniči, jer pozorište je škola života i tu treba nešto da naučite. Isto kao kada čitate knjigu treba da ostavi neki utisak na vas da biste bili bolji.
NN: Kakvi su Vam planovi za budućnost u profesionalnom smislu, hoćete li nastaviti s pozorišnim radom?
ŠURLAN: Pored ove predstave o Andriću imam u planu još nekoliko predstava. Jedna je "Kovid apartman". Kad se setimo kovida i svih tih mera - to je kao neka bajka. Pored njega imam tekst "Slučajni susret u seks-šopu" koji govori o otuđenosti ljudi, a imam i dva teksta, jedan je "Ostrvo" Meše Selimovića, a drugi je o temi otetih i prodatih beba. Sve predstave imaju za cilj da poneseš neki utisak i da razmišljaš o toj temi kada napustiš pozorište.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.