Kultna komedija "Ženski razgovori" u izvođenju Svetlane Bojković, Vesne Čipčić i Milana Cacija Mihailovića, a po originalnom tekstu Duška Radovića, trebalo bi danas u dva termina da bude odigrana u Pozorišnoj sali "Obilićevo" (sala Gradskog pozorišta "Jazavac") u Banjaluci, a sutra u Kulturnom centru Gradiška.
"Ako želite da razvedrite dušu, da se slatko nasmejete, da razgalite srce, dođite na predstavu 'Ženski razgovori'. Uz neodoljive reči Duška Radovića, Svetlana Bojković, Vesna Čipčić i ja ćemo vam otvoriti oči, a suze će vam same poteći od smeha koji leči sve bolesti tela i duše. Čućete mnogo toga što niste znali, razrešićete najkrupnije probleme vezane za njeno veličanstvo ženu i njegovo veličanstvo muškarca. Sa jednostavnim scenskim dekorom od tri stolice, jednog stola, tri šešira, tri kape i tri kisele vode ovaj komad je proputovao sve bivše republike nekadašnje Jugoslavije, ali je privukao i veliku pažnju publike na gostovanjima po mnogim metropolama sveta", rekao je o komadu Milan Caci Mihailović.
Više o kultnoj predstavi "Ženski razgovori", čuvenom pozorištu Atelje 212, te pozorišnoj umjetnosti danas Mihailović je govorio u intervjuu za "Nezavisne".
NN: Šta biste Vi izdvojili kao najveći kvalitet predstave "Ženski razgovori" i razlog zbog kojeg je postigla ovoliki uspjeh?
MIHAILOVIĆ: U pozorištu se nikad ništa ne zna unapred. Mi smo ovu predstavu napravili pre ravno 40 godina i sedam meseci, premijera nam je bila 8. marta 1984. godine. Tekst smo dobili od velike srpske glumice Rade Savićević. Ona je igrala u Pozorištu na Terazijama "Ženske razgovore" sa velikim ansamblom. U to vreme nije bilo toliko serija, te smo se Ceca Bojković, Marina Koljubajeva i ja dogovorili da napravimo predstavu, da dodamo nešto na one skromne plate. Mislili smo da ćemo odigrati par predstava oko 8. marta, a evo vidite do danas se igra. Predstavu smo spremali kod Cece u stanu, mislili smo da je igramo Ceca, Marina Koljubajeva i ja, te Rada Savićević, ali je ona rekla da se naigrala i da zovemo Vesnu Čipčić, koja je preko serije "Vruć vetar" stekla veliku popularnost. Jedno vreme smo igrali nas četvoro, dok Marina nije odustala. Dok smo 1984. u stanu Cece Bojković spremali tekst, ispod stola se igrala njena kćerka Katarina Žutić. Skoro smo gostovali u Nemačkoj u tri grada i umesto Svetlane, koja je bila bolesna, igrala je upravo njena kćerka, koja je sjajno odigrala tu ulogu. Niko nije slutio da će ova predstava živeti preko 40 godina, a sada je među najstarijim u scenama po Srbiji.
NN: Na sceni ste sa koleginicama Svetlanom Bojković i Vesnom Čipčić. Kako izgleda vaš rad sada nakon toliko godina provedenih zajedno na sceni?
MIHAILOVIĆ: To su godine divnog druženja, fantastičnih putovanja na kojima smo svašta doživljavali, nema mesta u kome nismo bili i po više puta, jedno pravo prijateljstvo. U svetu ima mnogo naših ljudi, pa smo gostovali u Švedskoj, Engleskoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Austriji, Mađarskoj, Kanadi, zaista smo obišli mnogo i svuda smo dočekivani od srca. Igrajući zajedno toliko godina postali smo veliki prijatelji, svaki naš izlet, svaka naša predstava je priča za sebe, radost za sebe. Čini mi se da možemo i spavajući da igramo "Ženske razgovore".
NN: Predstava je rađena po istoimenoj zbirci kratkih priča Duška Radovića, po čemu se ovaj komad izdvaja u moru drugih koje ste odigrali?
MIHAILOVIĆ: Kad smo počeli igrati, naš veliki pesnik Duško Radović je bio živ i Svetlana je s njim razgovarala povodom autorskih prava, a on je rekao: "Deco, samo vi igrajte", a te godine je i preminuo. Mi prenosimo i njegovu slavu. Iza mene je veliki broj godina, skoro 55 kako sam u ovom poslu, oko 140 uloga u pozorištima, u televizijskim i filmskim možda čak i više, na radiju sam snimio preko 700 drama i teško je reći šta nešto izdvaja u odnosu na nešto drugo. Za ovolike godine bilo je druženja sa fenomenalnim piscima, od Nušića, Sterije, Bore Stankovića, Bulgakova, Kanetija. Duško Radović je specifičan talenat, izuzetan pesnik, čovek čiji je talenat uvek bila prava reč, a mnoge njegove pesme i sam znam. Tekstovi koje je pisao u ovoj predstavi su neodoljivi. Muško-ženski odnosi se razrešavaju stihovima koje ja izgovaram na kraju i kažem: "Ljubav srce slama, a ne nudi spas, teško je sa vama, još teže bez vas", misleći na žene. Nakon premijere je u novinama osvanuo tekst u kome piše "Kroz 'Ženske razgovore' autor Dušan Radović je poručio: Ako možeš, nemoj da se rodiš žensko i ako te ne muči muž, mučiš se luda sama. Šaloozbiljni tekst omiljenog pisca u izvanrednoj glumačkoj interpretaciji često je prekidan smehom i aplauzom" i mnogo je ovakvih naslova u novinama osvanulo nakon premijere.
NN: Kroz knjige "Uspomenar 212" ste publiku upoznali sa anegdotama iz kultnog perioda Ateljea 212. Koliko se život u pozorištu promijenio od vremena kada ste Vi prvi put kročili u Atelje do danas?
MIHAILOVIĆ: Kada sam ja došao u Atelje 212, to je bilo 1. septembra 1972. godine i tu sam zatekao jednu fantastičnu grupu ljudi, od glumaca, do upravnice Mire Trailović, pa redom do fenomenalnog tima, dramaturga Borislava Mihajlovića Mihiza, Jovana Ćirilova. Pre nego što sam ja došao bio je tu i Danilo Kiš, a među rediteljima i Ljubomir Muci Draškić, koji je uradio 31 predstavu, a ja sam imao sreću da igram u njegovih 15 režija i u jednoj TV drami. Tu je bio Zoran Ratković, jedan sjajan tim i zato je Atelje 212 bio cenjen širom Evrope, pa i sveta. Mira je stalno bila na vezi sa najznačajnijim ljudima iz teatra širom sveta. Vi ste u Ateljeu u to vreme mogli da sretnete i Žan Pol Sartra, Pitera Bruka, Lajoša Zilahija, režirali su Paolo Mađeli, Roberto Ćuli i ko sve ne od velikih imena. Mnogo smo gostovali, od Stokholma, Pariza, Meksika na "Servantesovom festivalu", čudesne stvari smo doživljavali zahvaljujući Miri Trailović. Na jednom mestu ste imali Slobodana Cicu Perovića, Zorana Radmilovića, Nedu Spasojević, Đorđa Jelisića, Miru Banjac, Taška Načića, Milutina Butkovića, Dragana Nikolića, Boru Todorovića, Petra Kralja, Batu Stojkovića, mogao bih da nabrajam ko zna dokle. Pored toga mnogi su voleli da dođu i zaigraju na sceni Ateljea, pa je imao i gostujuće glumce, među njima su bili Branislav Ciga Jerinić, božanstvena Ljiljana Krstić i mnogi drugi. Atelje je bio mesto gde su se okupljali ljudi iz svih pozorišta, jer u Ateljeu se slobodno progovaralo o važnim stvarima kulture, pozorišta, politike. Oko našeg dvorišta mogli ste da vidite da sede Slobodan Selenić, Aleksandar Popović, Dobrica Ćosić, Borislav Pekić. Mi smo sve te ljude igrali i to je zaista bilo istaknuto mesto. Onda su prošle godine, pola veka i te generacije skoro više nema. Krenuli su da se menjaju upravnici, neki su dolazili ovim, neki onim putem i menjao se i ansambl. Neminovno je da se stvari menjaju, hvala Bogu uvek ima divnih i talentovanih mladih ljudi, ali mislim da se teško može desiti da se ovakva koncentracija talenata ponovi.
NN: Uspijeva li pozorište da održi svoju ulogu u društvu danas?
MIHAILOVIĆ: Pozorište je žilava stvar, ne može se tek tako ućutkati. Uvek nađe načina da kaže pravu reč o svakom trenutku. Nažalost, mi živimo ružne trenutke već dugo u kontinuitetu, a onda pozorište progovori nekad malo tiše, nekad malo glasnije, ali uvek deluje lekovito.
NN: Vaša djeca su takođe u svijetu umjetnosti, postoji li neki savjet koji ste njima davali i koji biste poručili mladim ljudima koji žele da se upute u svijet umjetnosti?
MIHAILOVIĆ: Moji sinovi su moje kolege, Vladisalav je glumac u Ateljeu 212, a Petar je slobodni umetnik. Ono što sam svojim sinovima govorio to je da moraju da budu jake ličnosti, da znaju i da umeju da podnesu i uspeh i neuspeh. Ni uspeh nije lako podneti, imam primere svojih kolega koje je i uspeh razboleo, nisu imali snage da ponesu težinu uspeha. Treba biti realan, nikakve mistifikacije oko zanimanja. Ako si se odlučio za ovu profesiju, onda joj se daj do kraja. Zoran Radmilović je umeo da kaže kad gleda neku našu probu "Cepaj!", a mi smo se smejali. Kasnije smo shvatili šta je u stvari hteo da nam kaže, dao nam je najkvalitetniju indikaciju tom jednom rečju da ništa u pozorištu ne može napola, sve mora da se radi iz sve snage kao što je i on radio na poslednjoj predstavi "Radovan III" u junu 1985. godine, a posle dva dana su ga odneli u bolnicu bez trunke snage, a on je i tada cepao iz sve snage i to je recept za mlade.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.