Dušan Petrović, reditelj iz Beograda, po motivima pripovijetke Laze Lazarevića, koju je ovom prilikom i dramatizovao, na Veliku scenu Narodnog pozorišta Republike Srpske (NP RS) 18. oktobra, sa početkom u 20 časova, postaviće predstavu "Švabica".
To je sedma saradnja Petrovića sa ansamblom nacionalnog teatra Republike Srpske, a jedna od tih saradnji jeste i "Zločin i kazna", komad koji je postavio prije pet godina po romanu Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, a koji je i dalje na redovnom repertoaru.
U "Švabici" igraju Branislav Aleksić, Dana Poletan, Miljka Brđanin, Belinda Stijak/Božana Kukilo, Bojan Kolopić, Anđela Rakočević, Senad Milanović, Anando Čenić, Boris Šavija i Snježana Popović Vuleta, scenografiju potpisuje Sofija Lučić, kostimografiju Jelena Vidović, dok je za muziku zadužen Petar Bilbija.
Više o predstavi i o pozorištu generalno, Petrović je govorio za "Nezavisne".
NN: Premijera "Švabice" trebalo je da bude u maju, ali će ipak to biti prva premijera u 95. sezoni NP RS zakazana za 18. oktobar. Zašto je došlo do odgađanja?
PETROVIĆ: Do odgađanja je došlo, da tako kažem, iz lepih razloga, jer je Narodno pozorište Republike Srpske u junu imalo zgusnut raspored festivala na koje su pozvane predstave. Odjednom se ispostavilo da zbog tog zgusnutog rasporeda i odlazaka na brojne festivale, što je lep povod, mi prosto nismo mogli da napravimo završnicu predstave i da izađemo pred publiku. Onda smo, još u ranoj fazi rada, dogovorili da premijera ipak bude na jesen. Plan da to bude u maju bio je neki prvobitni plan, ali vrlo rano smo se dogovorili da to bude u oktobru.
NN: Laza Lazarević napisao je tek devet pripovijedaka, a "Švabicu" čak nije ni objavio za života. Uprkos tako skromnom opusu, i danas je nezaobilazno ime srpske književnosti. Zašto je to, po Vašem mišljenju, tako?
PETROVIĆ: Pripremajući se za ovu režiju, ja sam se bavio Lazom Lazarevićem, njegovom biografijom i raznim drugim tekstovima. Njega, dakle, smatraju prvim pravim realistom kod nas, a ovu pripovetku smatraju za jednu od prvih pravih ljubavnih pripovedaka. On je prvi moderniji pripovedač u istoriji naše književnosti i tu je njegova važnost. Zbog toga je do danas ostao bitan. Mi nemamo, nažalost, plejadu pisaca iz tog perioda, nego nekolicinu, ali, eto, zahvaljujući Lazi Lazareviću, imamo nešto što je kvalitetno iz tog perioda. To je period kada je Čehov već počeo da piše i kada je forma pripovetke bila veoma popularna zato što je izlazila u štampi kao neki dodatak. Naravno, nije samo u tome Lazarevićeva vrednost, nego ga aktuelnim čine i teme o kojima on piše, pogotovo ta priča o Švabici, koja je objavljena tek posle njegove smrti. Pronađena je u njegovoj zaostavštini. On nije imao nameru da je objavljuje. To je priča koja je do sada doživela sedam ili osam raznih adaptacija i izvođenja, dva puta na televiziji, ali i u teatrima, na raznoraznim mestima.
NN: Potpisujete režiju i dramatizaciju. Na kakve ste prepreke nailazili prilikom dramatizacije? Recimo, kada ste govorili o dramatizaciji romana "Zločin i kazna", kazali ste da je taj roman tri četvrtine pisan u dijalogu, ali sa "Švabicom" nije takav slučaj?
PETROVIĆ: Ovde su dijalozi uglavnom prepričani, nisu napisani nego prepričani. Sve što ima dijaloško u priči ja sam ostavio, iskoristio da tako kažem, a ovo što je prepričani dijalog, to sam morao sam da formulišem i da napišem. Naravno, moja dramatizacija je otišla malo i dalje. Pojačao sam one stvari za koje mislim da su bitne za moje sagledavanje današnjeg trenutka vremena, a opet koje sam pronašao u onom vremenu, u onom dobu, jer imao sam tu sreću da sam pre dosta godina radio komad Laze Kostića. To je komad "Okupacija", koji se dešava u istom tom periodu kada je napisana "Švabica", pa sam tada izučavao građu koju je Laza Kostić ostavio iza sebe, a koji je tad bio veoma politički aktivan. U krajnjoj liniji, bio je učesnik Berlinskog kongresa, koji se, doduše, u ovoj predstavi samo pominje, ali, eto, to je nešto što mi je značilo u tumačenju vremena. U međuvremenu sam čitao i Svetozara Markovića, koji je takođe iz tog perioda. To je jedan period kada je Milan Obrenović tek došao na vlast. Sa Milanom Obrenovićem počinje modernizacija Srbije i približavanje Evropi, odnosno hvatanje koraka s Evropom, za šta mislim da je veoma interesantno i vrlo blisko ovome što danas živimo. Mi i dan-danas hvatamo taj korak i nikako da ga uhvatimo. Tu sam pre svega našao neku dodatnu građu koju sam ubacio u sam dijalog. Iskoristio sam sve što je pisalo u pripoveci, a onda sam za pitanje konteksta, pitanje vremena, pitanje političke situacije, iskoristio neke druge izvore.
NN: Mnogo je paralela ovog i Lazarevićevog vremena. Međutim, kakav je karakter čovjeka tog i čovjeka našeg vremena? Glavni lik u "Švabici" u jednom trenutku govori da je "iz ponosa prestao plakati kad mu je bilo 15 godina". Šta to govori o karakteru čovjeka druge polovine devetnaestog vijeka, koji patrijarhat i sredinu iz koje potiče stavlja ispred emocije? Koliko se taj karakter generalno mijenjao do danas?
PETROVIĆ: Mislim da se taj karakter nije mnogo menjao, nema tu mnogo razlike. I danas, mi nismo nacija gde su mešoviti brakovi česta situacija. Naprotiv, vrlo su retka situacija. I dan-danas prema mešovitim brakovima postoji vrsta osećanja nelagode i nerazumevanja. Naravno, govorim o ljudima koji odu u inostranstvo pa se vrate, a ne onima koji ostanu tamo. Prosto, govorimo o sličnoj situaciji kao iz pripovetke. I u "Švabici" neki likovi ostaju u Nemačkoj i utapaju se u tu sredinu, ali povratak u ovu sredinu je mnogo teži ukoliko vam je partner neko ko ovde ne pripada, tako da mislim da se stvari nisu mnogo promenile do danas. Ne samo majka, nego svi oko njega, Lazarevićevom liku, nameću osećaj dužnosti, osećaj odgovornosti, nameću mu teme zbog kojih se on odrekne svoje lične sreće. Lazarevićev pripovedač i lik postaje svestan da je žrtva i tu se pripovetka mnogo razlikuje od njegovog ličnog života. To je problematično u Skerlićevom shvatanju ove pripovetke, jer je Lazarević napravio odmak od onoga što je njegov lični život. Laza Lazarević se vratio iz Berlina, gde je studirao, srećno se oženio i dobio decu, ali njegov lik nije. Njegov lik je ostao zarobljen u toj situaciji, propao je, otišao u alkohol, u kocku i ne znam šta. Tu treba praviti razliku. Priča jeste u velikoj meri autobiografska, ali sam kraj priče nije. Miša Maričić ipak nije Laza Lazarević.
NN: Petar Bilbija je radio muziku za predstavu. Šta možemo očekivati u vezi s tim, pošto se u "Švabici" pominju određene pjesme iz tog perioda?
PETROVIĆ: Ono što radi Petar to je muzika koja je u funkciji dramske tenzije, situacije itd. i ona je svakako savremena. To nije muzika koja bi trebalo da ilustruje vreme. Muzika koja ilustruje vreme će se takođe čuti, ali uživo, u izvođenju koje ide tokom predstave. Dakle, muzika one epohe ide uživo, a muzika koju radi Petar je u službi dramske situacije i dramskog tumačenja, vezivanje scena itd. Tu sam namerno pravio distinkciju da to bude nešto savremeno, a ne iz onog perioda kada je napisana "Švabica".
NN: Ko svira muziku uživo tokom predstave?
PETROVIĆ: To svira profesorica s Akademije umjetnosti u Banjaluci Snježana Popović Vuleta. Dakle, to je klavir, nema ništa više, jer klavir se pominje u pripoveci.
NN: "Švabica" je Vaša sedma režija u NP RS. Prvi put ste radili ovdje prije 25 godina, a posljednji prije pet godina. Kako Vam se čini današnji podmlađeni ansambl u odnosu na onaj prije?
PETROVIĆ: Kada sam pre 25 godina radio svoju prvu predstavu ovde, ja sam tada, zajedno sa Tihomirom Stanićem, koji je bio umetnički direktor, pozvao studente tada prve generacije banjalučke Akademije umjetnosti. Oni su tad bili tek upisali drugu godinu, a njih dvoje mi i danas igraju u predstavi. To su Boris Šavija i Miljka Brđanin. Dakle, tad sam već radio s mladim ljudima i ja prosto to volim da radim. S obzirom na to da i predajem na fakultetu, mislim da je rad sa mladima veoma dobra stvar, kako za moje predstave, tako i za samo pozorište.
NN: U Srbiji je na snazi hiperprodukcija serija i filmova. Da li pozorišni ansambli, po Vašem iskustvu, trpe zbog toga, posebno oni u Beogradu?
PETROVIĆ: Da, to je poznato, ali mislim da nije samo to problem pozorišta. Problemi pozorišta su mnogo dublji. Bilo bi pogrešno svaliti sve samo na televiziju, koja svakako jeste problem, ali problem je, pre svega, u nedostatku pozorišnog zakona koji bi uredio dosta toga. Problem je i u konstantnom uništavanju svega što je pozorište u poslednjih dvadesetak godina. Naravno, dva najveća problema su finansiranje i kadrovska politika, koja je vrlo problematična.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.