Dragana Bosnić, glumica iz Bačke Palanke, kompletna je autorka predstave "Oluja", za koju potpisuje tekst, režiju i u kojoj igra, a čije gostovanje je zakazano u Narodnom pozorištu Republike Srpske za 4. avgust, u 20 časova.
Predstava je nastala s ciljem obilježavanja pogroma i protjerivanja Srba sa teritorije Republike Srpske Krajine u vojnoj operaciji "Oluja" od 4. do 7. avgusta 1995. godine.
Pored Bosnićeve, u predstavi igraju glumci amateri i muška pjevačka grupa, a nosilac projekta je Narodna biblioteka "Veljko Petrović" iz Bačke Palanke i Zavičajno udruženje "Sava Mrkalj" iz Novog Sada.
"Naše gostovanje biće ostvareno na inicijativu Nemanje Davidovića. On je savetnik u Kabinetu predsednika Republike Srpske. Njemu i gospođi Dijani Grbić, direktorici Narodnog pozorišta Republike Srpske, dugujem zahvalnost. Takođe, trebalo bi da pomenem i Zavičajno udruženje 'Sava Mrkalj', koje je preuzelo organizaciju gostovanja", kaže Dragana Bosnić, koja je više o predstavi govorila za "Nezavisne".
NN: Recite nam ukratko nešto o nastanku predstave "Oluja", kada je započeo proces, kada ste imali premijerno izvođenje?
BOSNIĆ: Predstava je nastala kao projekat, koji je podržan od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnos sa verskim zajednicama. Konkurisala je Narodna biblioteka "Veljko Petrović" iz Bačke Palanke. Projekat je autorski i idejno, došao sa moje strane. Jedan deo tekstova su moji tekstovi, jedan deo su izabrani tekstovi. Potpisujem i režiju. Predstava je rađena sa glumcima amaterima iz Bačke Palanke, koji su se ad hok sakupili na projektu. Premijera je trebalo da bude prošlog leta u danima obeležavanja "Oluje" u Bačkoj Palanci. Međutim, mi smo tada imali vremensku nepogodu oluju. S obzirom na to da je trebalo da bude na otvorenom prostoru, tada smo to odgodili, ali smo imali premijeru prošle godine.
NN: Na čijim pričama je konkretno zasnovana predstava?
BOSNIĆ: Priča se zasniva i inspirisana je realnim, istinitim pričama onih ljudi koji su tokom "Oluje" došli u Bačku Palanku, ali se predstava može odnositi na sve proterane Srbe. Dakle, na osnovu nekoliko istinitih svedočanstava koje imamo na početku predstave, mi smo razradili priču, poentirali i imamo, nadam se, neku poruku i pouku na kraju. Predstava u sebi ne sadrži ratnohuškačke elemente. Ona podseća na događaje i stradanja koji su obeležili jedan istorijski period našeg naroda.
NN: S obzirom na to da ste glumica, pretpostavljam da Vam nije bilo teško ući u kožu likova koje igrate na sceni. Međutim, koliko Vam je tekstualno bilo teško ući u konkretne sudbine ljudi protjeranih u "Oluji"?
BOSNIĆ: Sve je to bio jedan zaista potresan proces. U avgustu 1995. godine išla sam iz Bačke Palanke u Beograd, jer sam živela tada u Beogradu i ja sam videla kolonu tih ljudi, koja se meni urezala u pamćenje. To je bilo strašno. Svi smo zaćutali i tako ćutke spustili glavu i prošli dalje. Nismo mogli ništa da uradimo, osim što smo mogli neki obrok dati, malo vode i osnovnih namirnica. To je bio jedan usud koji se tiče svih nas. Tokom vremena primetila sam da čak i politički i oponenti na familijarnim druženjima, uopšte ljudi različitih razmišljanja i stanovišta, na pomen "Oluje" ćutke prelaze preko toga. Osetila sam da tu postoji nekakva kolektivna krivica ili kolektivni osećaj. To je u meni stalno tinjalo i onda kada sam srela te ljude u Bačkoj Palanci, pošto dugo nisam živela u Bačkoj Palanci pa sam se vratila, meni se obnovio taj osećaj. Počela sam da istražujem, da čitam literaturu, dokumentaciju i sve što mi je bilo dostupno. Tako je sve to počelo: iskustva, pričanje s ljudima, svedočanstva. Mnogi od njih, pravo da vam kažem, i ne žele da pričaju o tome. Teško im je, žene su obično u plaču, tresu se, ima tu raznih situacija. Nevolje na koje su nailazili kada su došli ovde posebna su priča. Bože zdravlja, u planu mi je da uradim i predstavu o tome i to bi trebalo da bude neki moj mali triptih, jer pre "Oluje" igrala sam "Heroine Srbije", žene kroz istoriju Srbije od Čučuk Stane naovamo.
NN: Da li su neki od tih ljudi i Vaši prijatelji pa se na osnovu toga i odobrovolje da konkretnije pričaju o svojim traumama i iskustvima?
BOSNIĆ: Zavisi, jednostavno neko smogne snage, neko ne. Nema veze da li su mi prijatelji ili ne. Neko je to stavio u svoju fioku i to je to, gura kroz život dalje. Na premijeri je, recimo, bilo veoma mnogo ljudi koji su to prošli u životu. Neke žene su izašle, nisu mogle da gledaju. U našoj predstavi nema ništa zgražavajuće, ali same te emocije koje su se obnovile bile su im teške. Međutim, premijera je prošla veoma lepo i na kraju publika većinski nije htela ni da ode, svi smo se grlili i baš je bilo katarzično. To i jeste poenta, da zajedno proživimo ono što je njihovo iskustvo, jer na taj način se povezujemo i na taj način pokazujemo, mi koji nismo prošli kroz to, da saosećamo sa njima, da imamo razumevanja i da želimo da čujemo njihovu priču. Tu ima toliko priča da se sto filmova može snimiti.
NN: Kada ste već pomenuli film, interesantno je da je tema "Oluje" tek nedavno filmski obrađena. Zašto smo filmskim jezikom toliko dugo ćutali o ovoj temi?
BOSNIĆ: Ne znam, zaista. Verovatno postoji vreme za sve. Neki razlog sigurno postoji. Ako je neko pravio prepreku, onda je opet neko drugi dozvolio kasnije. To je uvek sve kako bi i trebalo da bude.
NN: Pored "Oluje", na kojim predstavama trenutno radite?
BOSNIĆ: Pored "Oluje", aktuelna je i monodrama koja je inspirisana mojim životom. Pošto su se meni privatno desili nekakvi brodolomi, ta predstava se zove "Žena sa kesom na glavi". Tu su i neki planovi za budućnost. Radiću uskoro i poeziju Selimira Radulovića.
NN: Pozorište u Bačkoj Palanci radi pri Kulturnom centru. Mislite li da taj grad ima kapacitet za više što se tiče pozorišnog života?
BOSNIĆ: Kapacitet je nešto što ljudi sa potencijalom stvaraju i izgrađuju. To se izgrađuje generacijama. Mislim da je stvar političke volje da li će biti izgrađena zgrada pozorišta ili neće. Takođe, mišljenja sam da ne bi trebalo očekivati da će to nešto biti velelepno, ali pravo pitanje jeste pitanje izgrađivanja generacija, pre svega, pozorišne publike i ljudi, jer već 30 godina ovde ljudi nemaju naviku odlaska u pozorište. Međutim, kolo se okreće. Pojaviće se neki novi mladi ljudi koji će pokrenuti stvari i biti gladni umetnosti. Ne treba tu imati defetistički stav. Mi imamo Mariju Bursać, profesionalnu glumicu, Sonju Petrović, rediteljku koja je veoma uspešna i u Srbiji i u regionu, Smiljanu Marinković, koja igra u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banjaluci, ali je rodom iz Bačke Palanke. Takođe, Jelena Jandrić je Palančanka. Ona je takođe u Banjaluci, tako da imamo ljudi koji bi mogli održati pozorišnu scenu.
NN: Za kraj, recite nam nešto o sinhronizacijama koje ste radili dobar dio karijere. Koliko su sinhronizacije sa jedne strane zahtjevan, a sa druge strane potcijenjen posao u današnjem vizuelnom vremenu?
BOSNIĆ: To je uvek bilo potcenjeno i normalno je što je potcenjeno. U neku ruku, za glumca je uspeh tek kada se ceo vidi, da se malo našalim. Sa jedne strane, jeste to zahtevan posao, sa druge strane i nije. Može biti i igra. Ako je dobar tim, ako je dobra ekipa, sve to ide brzo. Obično to rade profesionalni glumci. Tu ima malo zanata, malo inspiracije, malo kreativnosti. Ako je režiser dobar, to je dosta zanimljiv deo profesije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
