Andrija Milošević, svestrani umjetnik i jedan od omiljenijih glumaca na regionalnoj sceni, u intervjuu za "Nezavisne" pružio je pogled iza kulisa svog života i karijere.
Ovom prilikom Milošević je podijelio svoja razmišljanja o stanju u domaćoj kulturi, brzoj produkciji i kreativnoj krizi u komediji.
U razgovoru smo se dotakli i roditeljstva, koje je promijenilo njegov pogled na život, kao i odgovornosti javnih ličnosti u kriznim vremenima.
A govorio je i o novoj hit predstavi "Sedam sati sunčeve svetlosti", u kojoj glume Anica Dobra, Mirjana Karanović, Mina Sovtić i Bojan Dimitrijević, a koja je postavljena u Teatru na brdu, čiji je direktor.
"U ovoj predstavi glavna protagonistkinja ima rak dojke. Radnja je bazirana na to kako se ona bori s tim, ali uz podršku porodice. Naravno, ona je tako luda, duhovita i sa duhovitošću i osmehom prolazi taj celi proces. Rekao bih da je to jedna porodična drama, a specifičnost je to što igraju izvrsni glumci. Njih samo kad gledate na sceni, to je samo po sebi je fantastično. I ono što je specifično jeste Mina, kćerka Anice Dobre, koja igra sa svojom majkom. Tako da može da se vidi realni odnos majke i kćerke", kaže Milošević na početku razgovora za naš list.
NN: Takođe, u Teatru na brdu postavljene su i dvije predstave koje je radio Nikola Pejaković Kolja, a radi se o predstavama "Šećer je sitan osim kad je kocka" i "Celo telo tu me boli". Obje predstave takođe igraju i u Banjalučkom Gradskom pozorištu "Jazavac". Kako je uopšte došlo do saradnje?
MILOŠEVIĆ: Kada smo otvarali pozorište, trebao nam je neko ko će biti sličan našem duhu i ko će biti razorno dobar da bi smo te prve godine mogli da se probijemo do gledalaca. Trebali su nam takvi tekstovi. Onda sam zvao Kolju koji je beskompromisni pozorišni radnik i on je stvarno uradio sjajne stvari. Te dvije predstave koje je radio su i dan-danas najgledanije predstave u Teatru na brdu, od 2018. godine. Znam da je isti slučaj i sa Banjalukom, tako da je neminovno da je kvalitet u pitanju i da te predstave imaju u sebi nešto što publika voli.
NN: A kako Vi birate projekte na kojima ćete da učestvujete? Šta je Vama presudno da pristanete na neku ulogu?
MILOŠEVIĆ: Sada u ovoj mojoj situaciji, radim sve što mi se sviđa. Uglavnom i ne vidim neki razlog zbog kojeg bih nešto odbio. Mislim do sada nisam ni dobijao neke ponude koje bih morao da odbijem. Uglavnom sam sa svim kolegama u dobrim odnosima, jer me nijedan drugi odnos ne interesuje. Čovek preko puta mene nema nijedan promil šanse da se posvađa sa mnom, zato što ja to neću. Nema nijedan promil šanse da se oseća loše kraj mene zato što ja to neću. Dakle, diktiram apsolutno da se svi moji partneri, kolege, prijatelji osećaju dobro. Ukoliko neće, ja ustanem i odem. Tako da kontrolišem situaciju oko sebe i budem sa ljudima s kojima volim da budem. A pošto uglavnom volim da radim, onda tu nemam prepreka.
NN: Humor je Vaš žanr, nešto po čemu ste prepoznatljivi…
MILOŠEVIĆ: Jeste! Ali, evo, sada sam imao jednu dramsku ulogu u seriji "Vreme smrti", a dobio sam i jednu izvanrednu ulogu u "Senkama nad Balkanom". Videćete, to je nešto neverovatno. I tu sam počeo da radim jednu posve drugačiju stvar, a to je da se transformišem u taj lik. Prestao sam sa tim da direktno ispod tuša uđem u kadar. Jer ljudi tako ne mogu da vas povežu sa likom. I sada sam počeo da, šta god da radim, seriju ili ako sam na televiziji, ja menjam frizuru, boju očiju i sve… i ta biografija koju predstavljam mora biti istinita.
NN: Živimo u eri hiperprodukcije, kako gledate na očuvanje kvaliteta u glumačkom poslu?
MILOŠEVIĆ: Pa, mnogi glumci nemaju vremena ni u serijama da ostvare uloge. Zato što igraju u sedam serija u isto vreme. U takvoj vrsti brzine se ne može postići kvalitet. Nekad se desi da nešto dobro izađe, a uglavnom u toj brzini mnoge stvari prođu ispod radara. Ali ono što je dobra stvar jeste što postoji jedna ogromna produkcija, što postoji jedan motor u Srbiji u tom smislu koji je neprikosnoven u regionu. Svi iz regiona streme da igraju u Srbiji.
NN: Koliko se humor, ali i sam taj glumački poziv promijenio od trenutka kad ste počeli pa sve do danas?
MILOŠEVIĆ: Pa, promenilo se to što nas sve manje radi ovaj posao. Vi nemate danas dobar film, nemate dobru komediju.
NN: Šta je razlog što nemamo dobru komediju?
MILOŠEVIĆ: Pa, nemate kreativaca, nemate ljudi koji znaju nešto dobro da napišu.
NN: Čini se da 20 godina nemamo dobru komediju.
MILOŠEVIĆ: Nemamo. Neće ljudi da pišu. Oni recikliraju američke filmove, što je za mene apsolutno neinteligentno. Posebnost naše kinematografije je u crnom humoru. Moramo shvatiti da sa svim ovim razuđivanjem teritorije od prestanka Jugoslavije, više nemamo te pisce. A bez pisca možete da se slikate.
NN: A, da li mislite da u humoru treba biti "političke korektnosti"?
MILOŠEVIĆ: Ja lično je nemam.
NN: Nemate nikakvu granicu kada je humor u pitanju?
MILOŠEVIĆ: Znam da moj humor nije uvredljiv niti mi je cilj da vređam nekoga. Mislim, moj humor. Hoću reći ono kako ga ja doživljavam i predstavljam. Ali to nije vređanje. Ali, da se bavim odnosima, muško-ženskim, mama, tata, sin… ono što je ljudima blisko, to mi se uvek dopadalo.
NN: Vratimo se na uloge, glumu i to što ste rekli da danas nema dobrih pisaca…
MILOŠEVIĆ: Neću sad da ispadnem loš. Danas se ljudi lako vređaju. Isto kao što lako posegnu za ordenjem. Tako da ne bih da budem isključiv. Imamo mi talentovane ljude, ali ih nemamo dovoljno i od tih koje imamo nemamo dovoljno dobre da stvore bezvremenske tekstove. Ako snimite 75 serija, neka 20 od njih budu vrhunske, to je posao, a ne tri. Vrlo malo imate dobrih pisaca, vrlo malo vrhunskih romana. Nije lako biti talentovan.
NN: Skoro je u intervjuu za "Nezavisne" Sanja Doležal istakla da su za "Nove fosile" tekstove pisali pisci, a ne tekstopisci i da je to vjerovatno razlog što njihove pjesme toliko traju.
MILOŠEVIĆ: I ona je potpuno u pravu. Meni je toliko Bog dao dara da mogu bukvalno, dok sedim, da srimujem šta god hoćeš. I danas to nije toliko teško, ali ukoliko je na nekom površnom nivou. Ali za ono više moraš imati taj X faktor.
NN: Smatrate li da onda kultura i umjetnost mogu da doprinesu boljitku društva? I koji je najbolji način da glumci i umjetnici učestvuju u promjenama?
MILOŠEVIĆ: Kulturna politika je dublja i jača od realne politike. Realna politika je uvek na površini, a u dubini stoji kulturni identitet. Ne postoji politički identitet i ne postoji rasni identitet kada nemate kulturni identitet. Kada je on u manjku, onda vam ostaje samo rasni, a on ne znači ništa. Naš DNK se ukršta sa pola planete, ali šta je specifično za vas… e, tu morate da izvadite iz sebe taj kulturni identitet. Tako da ne postoji država koja može da funkcioniše bez kulture i kulturnog identiteta. Ona u istoriji nije postojala bez kulture. Čak i sve bitke koje su države vodile kroz istoriju vodile su da bi sačuvale kulturnu baštinu.
NN: A na ljestvici od jedan do 10, gdje je kod nas taj kulturni identitet?
MILOŠEVIĆ: Vrlo nisko. Ali nije ni u Evropi mnogo daleko. Mi smo ranije imali refleksiju iz zapadne Evrope, takvu da, recimo, izađe kultni film "Trainspotting". Vi imate istog meseca kultnu predstavu u Beogradu. Počinje dramaturgija u svetu, kod nas izlazi "Bure baruta", koje je napisano za pozorište, ali u tom trenutku sa filmskom dramaturgijom. A šta danas imamo? Šta nam danas dolazi iz Evrope? Ništa! Jad i čemer, pretnje, reketiranja. Ne pričam ovdje o ljudima. Nego o političarima. Ko su uopšte oni? Oni dolaze ovde i postavljaju se prema nama kao viša bića, jer imaju više evra u džepu. Citiraću Isidoru Sekulić, koja je rekla: "Ne zaboravite, i Platon je Balkanac." Tako da je taj celokupni marketing da smo mi ovde niži soj jer imamo manje para… nemojte molim vas da padate na to. U većini slučajeva smo bolji od njih. Evo, samo pogledajte spotove. Vrlo često ih razbijemo u nečemu.
NN: Nedavni tragičan događaj u Novom Sadu, gdje je urušavanje nadstrešnice željezničke stanice odnijelo ljudske živote, ostavio je dubok utisak na sve nas i otvorio mnoga pitanja o odgovornosti i bezbjednosti. Kao glumac koji ima snažan uticaj na publiku, mislite li da umjetnici i javne ličnosti uopšte imaju odgovornost da u teškim trenucima svojim glasom i djelima skrenu pažnju na ovakve probleme?
MILOŠEVIĆ: To je jedna nestvarna tragedija. Meni je nerazumljivo da u 21. veku može tako nešto da se desi. Sada, kako će se i da li će se doći do ljudi koji su za to dogovorni, ja ne znam, ali smatram da je to apsolutno potrebno. Potrebno je da imate odgovornost, da snosite odgovornost. Pa, ne možete samo da dođete, jašete belog konja i ubirete plodove onoga što ljudi rade, a da okolo padaju zgrade. Ja se nadam da će do toga doći. Jedno društvo na taj način i sazreva. Videli ste koliko se naroda okupilo u Novom Sadu, to je jedan očaj, jedan bes. Nije jednostavno izgubiti decu. I ja imam dete, mene to boli.
NN: Postali ste roditelj nedavno, da li zbog te nove uloge u Vašem životu sada na neke stvari gledate drugačije?
MILOŠEVIĆ: Ja sam ćale otkako sam se rodio. Mene su čuvale dvije tetke koje su imale po 10 godina kada sam se ja rodio. Moje tetke Ljilja i Olja, spremaju mi klopu, peru suđe, sve kao da su me rodile, a imale su 10 godina. Ja sa šest godina teram krave gore u prla neka, to, ljudi moji, nije prohodno. Gledam gore i razmišljam se, ja sam išao gore, a nikad moga Relju ne bi smeo da pošaljem. Ja se sećam da sam pitao svoju babu, koja je gore na planini u Crnoj Gori: "Kako si, baba, smela da me pustiš gore krave da teram, dete sam bio?" Meni baba kaže: "Nije imao ko." I ja mislim da je vrlo bitno da se deca uključe vrlo rano u sve aktivnosti unutar porodice.
NN: Znači, možemo očekivati da Relja radi u Teatru na Brdu već sa tri godine?
MILOŠEVIĆ: Naravno. Pa, nego šta?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.