Nebojša Simeunović Sabljar pjevač je i vođa beogradske pank-rok grupe "Dža ili Bu", koja će prvi put svirati na Tjentištu 18. jula, uvodne večeri u deseti "OK fest".
Stih "dug je put ako želiš biti svoj" snimili su prije više od tri decenije, rekli bismo proročki, jer i danas za Sabljara i ekipu njihova publika mirne duše može da kaže da su ostali svoji.
S druge strane, Simeunović u intervjuu za "Nezavisne" uoči festivala poručuje da nikome nisu ostali dužni. Dužni zasigurno neće ostati ni publici u Nacionalnom parku Sutjeska, s obzirom na to da njihov redovni repertoar čine rok giganti "Živeo Staljin", "Sećam se", "Ustani i kreni", "Večna lovišta"...
NN: Kakve asocijacije u Vama budi Tjentište?
SIMEUNOVIĆ: Nismo do sada svirali na Tjentištu i veoma nam je drago da ćemo svirati na tom mestu. Lepo je imati festival na jednom takvom istorijskom mestu. Svirali smo dva puta i u Drvaru pa smo tom prilikom posetili pećinu u kojoj se krio Tito. Pretražili smo detaljno pećinu i nismo ga pronašli, verovatno je tada bio na Tjentištu.
NN: Zanimljivo je da je spomenik herojima Sutjeske na Tjentištu neposredno poslije rata u BiH devedesetih obezbjeđivao IFOR, većinski sačinjen od njemačkih vojnika. S tim u vezi, koliko se generalno situacija na teritoriji bivše Jugoslavije promijenila od 1988. godine i pjesme "More" u kojoj prozivate "proklete nemačke turiste"?
SIMEUNOVIĆ: Mislim da tekst iz pesme "More" govori da je proročica Sabljara bila u pravu kada je još kasnih osamdesetih predvidela okupaciju Jadrana. Nemački hoteli su sada realnost, dok nama ostaju lavori.
NN: Pravite li razliku između svirki na festivalima, ljeti na otvorenom i svirki u zatvorenim prostorima, kakav je, recimo, Božidarac na Vračaru, gdje ste potpuno svoji na svome, odnosno gdje vam je bolji ugođaj?
SIMEUNOVIĆ: Ne pravimo razliku po mestu gde sviramo. Bilo da sviramo pred 100 ili 10.000 ljudi, uvek dajemo maksimum energije i to ljudi koji nas prate dobro znaju. Božidarac je lokalno mesto u kome naš bivši basista Duško Milojević uspešno organizuje koncerte već dugi niz godina. Tu rado sviramo mada je za letnje koncerte uvek bolji otvoren prostor.
NN: Izjavili ste da vas godinama nije bilo na festivalima zbog pjesme "Diktatore". Da li se situacija promijenila nabolje? Više nemate problema zbog te pjesme?
SIMEUNOVIĆ: Manje-više. Kad prođe neko vreme valjda se zaboravi, a onda mi napravimo neku novu zavrzlamu. Uvek smo u tekstovima pesama bili kritičari vlasti i borci za socijalna prava. Zabrane smo imali još krajem osamdesetih zbog pesme "Živeo Staljin i svetska revolucija". Početkom dvehiljaditih smo imali pesme "Rasprodaja" i "Metak" koje su takođe bile prozivka rasprodaje države i nelegalnog bogaćenja. Nismo ostali dužni nikome. Danas je, na primer, najaktuelnija pesma "Ja se smejem".
NN: Nedavno ste svirali i u Banjaluci, na "Moto festu", iako ste prošle godine za "Nezavisne" kazali da ste u ovom gradu na crnoj listi. O kakvoj se konkretno listi radi?
SIMEUNOVIĆ: Ne znam da li je to Marfijev zakon ili crna lista, ali nekako nije nam se dalo da sviramo Banjaluku sedam godina. To se promenilo ove godine kada nas je Dubravko Suvara pozvao da sviramo na moto-skupu. Bilo je fantastično. Velika bina, odlično ozvučenje, vatre su rikale kao na "Ramštajnu". Nadamo se da će u budućnosti biti i nekih klupskih svirki.
NN: Na pank i rok koncertima sve je manje šutki, a sve više ljudi koji koncerte ne gledaju svojim očima, nego preko ekrana telefona. Kako komentarišete ovu "evoluciju"?
SIMEUNOVIĆ: To je katastrofa. Ljudi treba da pevaju i da se zabavljaju, a ne da snimaju. Nekada su se ljudi bolje zabavljali. Onda su prvo postajali rok kritičari, da bi sada evoluirali u kamermane. Baš šteta za nas, a i za njih.
NN: U pjesmi "Pesak Bengazija" opisali ste tri generacije svoje porodice i, kako ste sami rekli, sve tri generacije su "izgubljene". Nedavno ste postali i roditelj. Koliku nadu polažete u ostatak 21. vijeka i buduće generacije, da li će pravda stići na ove prostore?
SIMEUNOVIĆ: U pesmi "Pesak Bengazija" opisane su sudbine mog dede Radivoja Simeunovića, kapetana prve klase i pilota lovca koji je 6. aprila 1941. godine uzleteo da brani nebo Beograda. Zatim mog oca Branislava koji je radio u Libiji, u gradu Bengazi, gde sam i odrastao. Čukundeda po majci mi je bio vojvoda Micko - Nikola Krstić. Izgleda da mi je genetski bilo suđeno da se borim za neku pravdu, ali kroz pesmu. Postao sam otac u svojoj 52. godini i posle 10 godina borbe, posle uspešne vantelesne, rodila mi se kćerka Vida. Nadam se da će njena generacija živeti u nekim lepšim i manje turbulentnim vremenima.
NN: Osmi studijski album "Jasno i glasno" objavili ste u oktobru 2022. godine. Da li ste zadovoljni reakcijama na nove pjesme s obzirom na to da vaše nosače zvuka ne nudite uz praškove, ne pripadate klanovima i ne uplaćujete skupe reklame?
SIMEUNOVIĆ: Zadovoljni smo reakcijama publike. Pesme "Revolucija" i "Ja se smejem" postale su hitovi među našom publikom koja ih rado peva na koncertima.
NN: Kada možemo očekivati Vaš novi materijal?
SIMEUNOVIĆ: Tokom perioda korona pandemije, pošto sam bio bez posla i sedeo kući i u studiju, napisao sam mnogo pesama. Imam gotovo 30 pesama koje sam kao demo usnimio da se zabeleže. Šta će od toga ući na neki novi album videćemo kad ih probamo uživo.
NN: Za tri godine proslavićete nevjerovatnih četiri decenije postojanja grupe. Čemu možete zahvaliti za ovu dugotrajnost s obzirom na to da, kako često ističete, nikada niste postali dio mejnstrima?
SIMEUNOVIĆ: Dugotrajnost imamo zahvaljujući isključivo iskrenosti i ljubavi prema onome što radimo. Nismo nikada postali deo mejnstrima, ali će pesme koje sam napisao sigurno ostati kao beleška jednog vremena, a s obzirom na večni krug ponavljanja istorije preslikavaće se i u nekim budućim vremenima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
