Željka Avrić, književnica iz Srbije, ovogodišnja je dobitnica nagrade "Šušnjar" koja će joj biti uručena sutra u Oštroj Luci, a nagrađena je njena knjiga poezije "Izvan, iznutra", objavljena u izdanju beogradske Izdavačke kuće "4SE".
"S obzirom na to da se nagrada dodeljuje 'afirmisanom piscu svih književnih rodova i vrsta koji stvara u duhu srpske književne tradicije i jezika, njeguje kulturno nasljeđe i srpsku duhovnost, podstiče plemenita i patriotska osjećanja, a uzimajući u obzir cjelokupno književno djelo sa naglaskom na knjigu objavljenu između dvije manifestacije', zahvaljujem žiriju, čiji pojedinačan doprinos srpskoj književnosti izuzetno cenim na mišljenju da moje književno delo ima kvalitete dostojne sećanja na 5.500 srpskih žrtava stradalih od ustaškog zla na području Sanskog Mosta avgusta 1941. godine", kaže Avrićeva za "Nezavisne" povodom priznanja.
NN: Višeslojni naziv zbirke "Izvan, iznutra" nagovještava nam da je i Vaša poezija negdje u tom kontrastu. Ipak, smatrate li da je ovo dosad Vaša najangažovanija zbirka pjesama, koja je najviše zavirila "izvan"?
AVRIĆ: Sve moje pesničke knjige su stvarane na principu kontrasta: šta god pogledamo, pomislimo, učinimo; svaka pojava u prirodi, svaka čovekova osobina, postupak i osećanje imaju svoj polaritet, te je i sam naslov ove knjige u tom duhu. Angažovane poezije bilo je i ranije, u pojedinim pesmama koje su vodile tom narednom, krupnijem koraku, najavljujući knjigu u kojoj će društvena tematika imati centralno mesto. Ceo prvi ciklus ove knjige pod nazivom "Hodači, Senke" čine pesme očiglednog društvenog aspekta. Zajedničko im je što su priče, sudbine, okolnosti u kojima su se glavni junaci mojih pesama /Usnuli, večno Budni, obeleženi, sa teretom težim od savesti/ našli - istinite. To su ljudi koji žive u mom i Vašem gradu, i u drugim mestima; koje viđate svakodnevno, svaki sa svojom ličnom traumom, svaki sa svojim usudom; često prolazimo pored njih, a stvarno ih ne vidimo. Priče su različite, vreme je sadašnje ili prošlo, protagonisti bezimeni. U naše živote ulaze izvan, vođeni slučajem. Svima im je zajednički imenitelj bol/nemanje, nesreća, beznađe. Zauzeti sobom, svojim problemima, uspesima, sujetom, zadovoljstvima i nezadovoljstvima, ne vidimo druge, njihove probleme i potrebe. Ne stavljamo se u tuđu kožu, izbegavamo sve što je tužno, jer je tuga postala sinonim za tzv. negativnost. Potreba da posmatrate okolinu, da vidite nevidljive, dolazi iznutra, kao reakcija na bol koji vas izvuče iz ljušture, iz zone komfora; tada shvatite da svet postoji i mimo vas; da pored vaše ušuškane svakodnevnice postoji jedna paralelna stvarnost u kojoj žive ti Hodači, Senke. To izvan, spoljašnje, uočeno i razotkriveno, prošlo je kroz pesničko i ljudsko iznutra i ovaplotilo se u poeziju.
NN: Kako smo postali društvo "hodača i senki", "ljudi iz prvih redova koji nikome ne trebaju", stigli iz "sela kojih više nema"?
AVRIĆ: Iskreno, ne znam da li je moj pesnički glas dovoljan ili samo ukazujem na to da ih ima, da postoje, i žive tu, oko nas. To je svet onih koji su uložili sve i sve izgubili, i onih koji nikada nisu imali ništa pa nisu imali šta ni da izgube. U startu osujećeni. Oni koji su verovali, pa bili izdani, prevareni. To su nesrećni ljudi, pre svega. Nesrećnim ih je učinila njihova naivnost, dobrota, nesposobnost da se prilagode, poverenje poklonjeno pogrešnim ljudima, idejama, idealu, sistemu. Nesrećni ne trebaju nikome jer ljudi uglavnom zatvaraju oči pred nesrećom. A ona nas gleda na ulici, u najbližem komšiluku, možda i u rodbinskom ili porodičnom krugu. Šta sam sve videla izvan, a unutrašnjim očima? Devojčicu gladnu hleba i devojčicu koja beži od kuće gladna lažnog sjaja; devojke koje zarad malo uzbuđenja i skupe garderobe postaju belo roblje; nekadašnje prvopozivce sa prve linije fronta, a sad ratne invalide. Pokušaje da se uprkos svemu živi bar privid normalnosti, da se stvara i brine o porodici, da se bude funkcionalan i nekome potreban. Zatim, depresivne, očajne, latentne samoubice, ostavljene. Zaboravljene starce i neželjenu decu; svratišta i sigurne kuće u koje se ulazi iz nevolje i u odsustvu svakog drugog izlaza; napuštena sela, nesrećne slučajeve, mlade koji odlaze iz svoje zemlje i tzv. odliv mozgova, neprilagođene, osujećene. One, koji su se odrekavši porekla, odrekli i identiteta. Ne analiziram uzroke, ne tražim krivce, ne osuđujem. Pesnički fokus je na njihovim sudbinama i osećanjima, njihovom unutrašnjem biću.
NN: U pjesmi "Između odlazaka i vraćanja" dajete sliku muškarca koji odlazi u rat i vraća se iz istog. Ova tema, nažalost, aktuelna je i u 21. vijeku.
AVRIĆ: Jedan lični doživljaj iz ratnih devedesetih pokušala sam poetski da oživim i uopštim tako da se može smestiti u bilo koje okvire, mesto i vreme. U svakom ratu uvek strada "mali čovek". Strada njegova porodica. Strada onaj ko je u taj rat otišao sa verom u pravednost, sa "višim" ciljem odbrane doma i svoje zemlje i vratio se iz njega i bez cilja i bez vere. Vratio se razočaran, slomljen, traumatizovan, izgubljen, bez izgleda za budućnost, sa teškoćama u prilagođavanju, u situaciji kada treba nastaviti gde se jednom stalo, kada treba graditi a ne razgrađivati. Ova pesma je za kratko vreme doživela nekoliko prevoda, prešla nekoliko granica, bila odlično primljena na festivalima u regionu, zastupljena u časopisima. To je antiratna pesma, protestna pesma protiv rata, smrti, bezumlja i apsurda koji obesmišljavaju sve što je dobro, plemenito i konstruktivno u čoveku. U miru svaki posao, ideja, svako čovekovo delanje imaju smisla i svrhu. U ratu sva čovekova postignuća ustupaju mesto nagonu za golo preživljavanje, koji neminovno podrazumeva agresiju i destrukciju. I u aktuelnim ratnim žarištima najviše stradaju nemoćni, posebno deca. Teško ko može ostati ravnodušan pred tom činjenicom i biti bezbrižan jer se ti ratovi vode negde daleko, a ne "pred našim vratima". Saosećanje sa svima koji pate, osuda sejača smrti i ratno-huškačke politike najmanje je što svaki normalan, običan čovek treba da učini.
NN: Kako živjeti s aktuelnošću ovih tema, sa nedostatkom empatije kolektiva, slušajući priče da je čak dobro što je rat ovaj put zaobišao nas?
AVRIĆ: Smatram da "priče da je čak dobro što je rat ovaj put zaobišao nas" nisu posledica nedostatka empatije, već više puta proživljenog iskustva. Na ovim područjima ratovi su bukvalno pratili smenu generacija, te ljudi koji su živeli ili žive u njima dobro znaju kakve strahotne posledice ostavlja rat. Skoro svaka porodica je izgubila nekog bliskog, mnogi postradali još imaju status izbeglica iz sela kojih nema, mnogi ljudi se vode kao nestali i kidnapovani. Da ne govorimo o tome da se mnoge generacije osećaju prevarene i pokradene, tragajući za izgubljenim vremenom koje se ničim ne može nadomestiti.
NN: Lirski subjekt je u više pjesama muškog roda. S druge strane, u zbirci se bavite, takođe nažalost, još jednom aktuelnom temom, a to je nasilje nad ženama.
AVRIĆ: Paradoks je, pored kontrasta, jedna od čestih figura moje poetike, te je mnogima zanimljivo (čak i čudno) to moje pisanje poezije u muškom rodu. Ne razmišljam puno o tome, nego puštam moj unutrašnji glas da odlučuje o tome. Ne poslušati ga znači ići protiv pesme koja nastaje, protiv poezije uopšte. O nasilju nad ženama u ovoj knjizi govori samo jedna pesma "Otvori, neću ti ništa". Nasilja (svih oblika, pa i nad ženama) bilo je uvek, samo se o njemu slabo ili nije uopšte govorilo. Sa pojavnim oblicima nasilja upoznavali smo se najčešće putem medija. Žrtve su postale vidljive, nasilnici stvarni, (ne)dela konkretna. Stvarani su timovi za borbu protiv nasilja, doneti zakoni, organizovani seminari, tribine, obuke, definisane vrste nasilja. Onda se objektivno informisanje javnosti pretvorilo u javno seciranje svakog pojedinačnog slučaja, žrtve se dodatno stigmatizuju otkrivanjem identiteta, preživljene drame i posledica. Senzacionalizam, plasiranje uznemirujućih i nepotrebnih podataka postaje takođe jedna vrsta nasilja.
NN: U posljednje vrijeme mnogo se priča o posebnim ženskim i muškim glasovima u književnosti. Šta Vi mislite o ovakvim podjelama?
AVRIĆ: Ne pristajem na podele u književnosti, umetnosti. Ne smatram da kvalitet umetničkog dela zavisi od pola, rodne orijentacije. Talenat i unutrašnji glas podjednako su dati svim ljudima; zavisi, samo, sa koliko unutrašnje snage i nadahnuća će ga oni izneti, koliko je rada uloženo da se ideja prometne u pesmu, pripovetku, roman. Ne postoji tzv. žensko pero, niti ženske i muške teme. Ne smatram da pravu književnost pišu isključivo muškarci. Postoje dobre i loše knjige, postoji talenat, potreba, istrajnost i posvećenost pisanju.
NN: U knjizi na najbolji način objedinjujete formu slobodnog stiha (čak bez znakova interpunkcije) i strožu formu vezanog stiha. Recite nam nešto o razlikama prilikom stvaranja poezije u ove dvije forme?
AVRIĆ: Rimovana poezija je ograničena dužinom sloga, rimom koja određuje njen ritam. Teško je pisati dobru rimovanu pesmu, jer to zahteva vladanje jezikom, istraživanje njegovih dubina, traganje za "pravom, nedostajućom reči" i apsolutnu muzikalnost. Slobodan stih misao pretpostavlja jeziku, s tim da pesnički unutrašnji monolozi ne podrazumevaju beskrajan niz reči, predugačke stihove, usitnjavanja i preopširnost, suvišna nabrajanja i objašnjavanja. I slobodan stih ima svoju unutrašnju melodiju. Pesma u nastajanju formu određuje sama, spontano, zavisno od teme, od predstave o pesmi i to dok je još zamisao o pesmi, dok nije napisana. Pesma zapeva u meni, osetim joj melodiju i oblik i takvu je i pustim, vodeći računa da poetski izraz bude zgusnut, sažet, u obe forme. Ne volim preduge pesme.
NN: Zbirku zaključujete pjesmama posvećenim Kočiću, Crnjanskom i Dostojevskom…
AVRIĆ: Ovo je knjiga o bolu. Bol je njena sveobuhvatna i jedinstvena tema. Bol je i osobeno i opšte osećanje. Bol je stanje. Od bola pojedinca, od ličnog bola, do bola opšteg, sveljudskog, svetskog bola o kojem su, svaki na svoj poetski način, pisali i Kočić i Crnjanski i Dostojevski. Kočić je bol svog obespravljenog naroda osećao kao svoj; Crnjanski je subjektivno osećanje tuge zbog ratom uništene zemlje, besmisla ratovanja uopšte i izgnanstva preneo na celu "izgubljenu generaciju". Bilo je prirodno da knjigu zaključi pesma "Fjodor" jer je Dostojevski iskusio bol i kao lično i opšte osećanje, a njegova pobeda bola bila je razumevanje bola i spoznanje da ga može izlečiti samo bezuslovna ljubav i vera, življenjem u Hristu.
NN: Ironično, čini se da nikada više ljudi nije pisalo i objavljivalo nego danas, a da nikad manji uticaj književnosti i književnika po društvo nije bio. Imate li objašnjenje zašto je to tako?
AVRIĆ: Piše se i objavljuje mnogo. U svakoj hiperprodukciji naravno da ima i lošeg. Sloboda pisanog izražavanja je pravo svakog čoveka. Ljudi pišu iz nadahnuća, stvaralačke potrebe, sujete, ali i zbog terapeutskog dejstva pisanja. Neki pišu iz dosade, neki leče sujetu. Nije problem u pisanju, već u vrednovanju napisanog, a to je već domen književne kritike, žirija značajnih književnih nagrada, antologičara, književnih istoričara, univerzitetskih profesora. Na kulturu se oduvek gledalo kao na neproizvodnu delatnost; stoga su i ulaganja u kulturu nedovoljna, bez obzira na to što su to ulaganja u budućnost zemlje, opstanak jednog naroda, u blago koje nema cenu. Mora postojati dugoročna kulturna strategija na državnom nivou, da bi njeni benefiti bili vidljiviji i kvalitetniji.
NN: Godinama unazad objavljujete u mnoštvu književnih časopisa i učestvujete na mnogo književnih festivala. Šta je vrijedno hvale iz književnog života danas i ovdje?
AVRIĆ: Vredna su istrajavanja urednika i redakcija časopisa za književnost, umetnost i kulturu da, uprkos ograničenim sredstvima, čitalačkoj javnosti ponude kvalitetne sadržaje i kontinuitet izlaženja brojeva. Vredna su i nastojanja i napori organizatora književnih festivala da očuvaju festivalsku tradiciju okupljanjem značajnih književnih imena, ali i književnog podmlatka. Vredno je i postojanje mladog pesničkog naraštaja koji je već prvim knjigama ponudio osebujne poetike i originalan pesnički izraz, i čije puno stvaralačko vreme tek dolazi. Vredno je i to da se i dalje kvalitetno piše uprkos činjenici da se, osim malom broju srećnika, zanimanje književnika, nažalost, zaista ne isplati. U nedostatku interesa izdavačkih kuća i novca, jedan broj književnika sam izdaje svoja književna (i to odlična) dela, plaćajući, pri tome, samo štampanje. Vredno je postojanje istinskih stvaralaca koji književnost traže u sebi, a ne sebe u književnosti. Oni se ne razračunavaju međusobno zbog političkog stava, društvene i ideološke orijentacije, podela nagrada, zastupljenosti u književnom životu. Istinski književnici suviše žive za književnost da bi je na taj način unižavali iako ne žive od književnosti. Ali oni pišu sve bolje, sve strastvenije, stavljajući svoju književnu misiju iznad bilo kojeg interesa. Vredna su i nastojanja pojedinih proznih i poetskih stvaralaca koji pod svojom spisateljskom misijom ne podrazumevaju samo pisanje i objavljivanje knjige, nego i očuvanje i negovanje jezičkog i etnološkog blaga naroda kojem pripadaju.
NN: U pripremi je Vaša prozna knjiga. Šta nam možete otkriti o istoj?
AVRIĆ: U pitanju je moja prva knjiga kratkih priča pod nazivom "Dan je mogao da počne". Jedan, za mene, novi i sa radošću otkriven žanr koji, slično poeziji, zahteva gusto, zbijeno tkanje i jezičku razigranost. Knjiga je kod izdavača i nadam se da će biti objavljena do Sajma knjiga
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
