Bratislav Todorović je pjesnik, pripovjedač i romansijer porijeklom iz Leskovca i sa zemunskom adresom, čija je najnovija knjiga "Putovanje života" objavljena u izdanju Književnog kluba "Ivo Andrić" iz Zemuna.
Ujedno, Todorović je predsjednik ovog kluba, a o svojoj knjizi odabranih i novih priča govorio je za "Nezavisne", istovremeno se dotičući širih književnih prilika u Srbiji…
NN: Na koji način ste selektovali priče za knjigu "Putovanje života?
TODOROVIĆ: Da, u izdanju Književnog kluba "Ivo Andrić" iz Zemuna objavljena je moja deseta jubilarna knjiga priča "Putovanje života". Priče su ranije objavljivane u mnogim časopisima, zbornicima, a neke su čak objavljivane u mojim ranijim knjigama, a ima i nekoliko novih. Knjiga ima šesnaest priča i svaka je na svoj način zavredela da se nađe u izboru. Naime, vodio sam se idejom da priče budu vanvremenske, univerzalne, da podstaknu čitaoca na razmišljanje. Knjiga je pravi kaleidoskop priča, jer svojom raznovrsnošću zapravo daju kolorit samoj knjizi. Većina je izmišljenih, kao snoviđenja, a samo par priča su na neki način ode dragim ljudima. Čak i priča na leskovačkom dijalektu "Ništa novo" našla se u knjizi i pokupila brojne simpatije slušalaca na promocijama. Sam naslov knjige sugeriše na jedno divno putovanje života, kojim knjiga obiluje.
NN: Zbirku otvara priča "Putovanje" koja govori o ljubavi između dvoje mladih, ali i ljubavi između roditelja i djeteta. Priča dakle govori o univerzalnoj stvari i može da bude smještena u bilo koje vrijeme. Na koji način dostići univerzalnost kada je riječ o kratkoj priči?
TODOROVIĆ: U vremenu pošasti u kome živimo, gde smo svedoci deformacije osnovnih ljudskih vrednosti, podstaklo me je da napišem priču o ljubavi, odnosu, obzirnosti, pažnji, da zaustavim u trenutku vreme i pokažem vrednosti koje smo zametnuli, zaboravili, kojih se nažalost sve više stidimo. Taj odnos oca i sina, momka i devojke, govore da se ipak nekada živelo humanije, lepše, smislenije. Jedan od kritičara je rekao da ga priča "Putovanje" podseća na Mediteran. Smatram da je univerzalna za ceo svet i bilo koje podneblje, jer iskrena ljubav je nosi. Kako kaže jedna moja pesma: "Ljubav je veličanstvo spokoja, jedina nada što nam ostaje, otkrovenje na dnu ponora"... Iskrenošću, ljubavlju, osećajnošću, ispisati stranice koje neće dovoditi u pitanje kvalitet priče, mislim da je to pravi odgovor na vaše pitanje.
NN: Priču "Put u nepovrat" posvetili ste svom djedu Gligoriju Todoroviću, koji je stradao u Drugom svjetskom ratu. Gledate li na književnost i kao na neku vrstu hronike i pisanog spomenika?
TODOROVIĆ: Naravno, svi smo mi hroničari svog vremena. Istorija je kao što vidimo danas podložna promenama. Zato moramo svedočiti. Književnost je stub, oslonac od koje se polazi dalje kroz zapisani život o vremenu i ljudima. Osećao sam potrebu da obelodanim potresni put mog deda Gligorija, koji je svoj mladi život završio u hladnoj Norveškoj, u logoru Korgen. Ali, trudio sam se da ta priča bude i o ostalim njegovim saborcima, sapatnicima sa polarnog kruga. U priči se na surov, ogoljen način, vidi tragedija jednog naroda i države. Sačuvao sam od zaborava dedu i događaje iz Drugog svetskog rata. Smatram da je dužnost svakog pisca da barem jednom zapiše nešto iz istorije svoje porodice, naroda, države, kao svedočanstvo našeg bitisanja na ovim prostorima.
NN: Predsednik ste Književnog kluba "Ivo Andrić" iz Zemuna, koji je i izdavač Vaše najnovije knjige. Predstavite nam ovaj književni klub u nekoliko rečenica?
TODOROVIĆ: Od 17. maja ove godine, kada sam jednoglasno izabran na skupštini kluba za predsednika, krenula je značajna aktivnost kluba, razna gostovanja i promocije knjiga. Velika čast i zadovoljstvo, ali i obaveza je biti na čelu uglednog Književnog kluba "Ivo Andrić" iz Zemuna. Klub sa dugom tradicijom, a ušli smo u 35. godinu postojanja i rada, ugledom naših književnika, nagradama koje klub dodeljuje, kao što su "Prof. Nenad Radoš" za priču i "Mirjana Novokmet" za poeziju. Tu je i tradicionalna "Kolonija Srem", Dobanovci, koja okuplja vrsne pesnike i književnike, a Dušan D. Živančević, tvorac kolonije, naš je ugledni član. Godišnje izdajemo više od desetak novih naslova knjiga naših, ali i gostujućih autora. Ponos je naš časopis "Nemiri", koji izlazi jednom godišnje. Nadam se da ću nastaviti putem profesorke Darinke Marković, od koje sam preuzeo vođenje kluba i unaprediti klub u budućem radu.
NN: Iza Vas je nekoliko zbirki poezije, zbirki priča i nekoliko romana. U kojem žanru ste, uslovno rečeno, svoji na svome?
TODOROVIĆ: Teško pitanje. Započeo sam književnu karijeru pre trideset godina zbirkom pesama "Rapsodija mladosti" davne 1995. godine, ali sam uporedo pisao i prozu. Već 1999. godine objavio knjigu pripovedaka "San besane noći" i od tada sam više naklonjen prozi. Sedam knjiga je proze, a svega tri poezije. Ali kažu da sam pesnik u duši, pa i kroz prozu provejava poetska reč. Verovatno je to jače od mene. Objavio sam tri romana: "U senci vremena" 2002, "Ljubav u Lisabonu" 2012, "Razgovor s ogledalom" 2020. godine. U njima sam ustalio svoju proznu disciplinu, da tako kažem. Ali i u knjigama priča "Ubistvo smisla" 2004, pomenutoj "Putovanje života" 2023. godine, kao i knjizi priča za decu "Čudnovato detinjstvo i druge priče" 2022. godine. Nisam i nikada neću se odreći poezije. Zato sa sobom uvek nosim knjige pesama "Karta života" iz 2006. i "Kaleidoskop vremena" iz 2015. godine. Verujem da će me inspiracija slušati i da ću uspeti da trajem i dalje, jer smisao je u trajanju i stvaranju.
NN: S obzirom na to da ste glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost "Scena Crnjanski" iz Beograda, recite nam kakva je trenutna situacija sa književnom periodikom u Srbiji, koji su njeni dometi i kakav je njen uticaj na čitaoce?
TODOROVIĆ: Svedoci smo opšte besparice, pogotovo kada je kultura u pitanju. Samim tim i izdavaštvo jedva preživljava. Entuzijasti i istinski književni pregaoci uspevaju da održe srpsku književnu periodiku. Časopis koji uređujem već osam godina, "Scena Crnjanski", u izdanju Književnog kluba "Scena Crnjanski", na čelu s predsednikom Miroslavom Ćosovićem, najstariji je klub i ove godine obeležavamo 70 godina postojanja i rada. Nažalost, nema donacija, ni sponzorstva, već autori samofinansiraju časopis svojim učešćem. To jesu simbolični tiraži, ali mi uspevamo redovno jednom godišnje da objavimo časopis. To je veliki uspeh kada znamo da se ugledni i sa tradicijom časopisi gase iz poznatih razloga, besparice. Raduje me što niču novi časopisi širom Srbije, koji na neki način uspevaju snaći se za budžet. Nažalost, oni su neprepoznatljivi, osim na društvenim mrežama. Ukratko, dometi su slabi, jer do čitaoca, osim na promocijama, teško dolaze časopisi. Opšta nezainteresovanost je očigledna. Retko časopise možete naći i u knjižarama. Ovog puta nisam pomenuo časopise koji su na budžetu ministarstva kulture i oni nesmetano izlaze. Ostaje da se nadamo da će doći bolje vreme srpskoj periodici.
NN: Šta je trenutno, po Vama, najvrednije na srpskoj književnoj sceni?
TODOROVIĆ: Srpska književna scena je podeljena kao i sve drugo u ovoj našoj državi. Svako iz svojih tabora propagira određene knjige, svoje nagrade, protežira se određena knjiga, pisac, kao i borba za velike knjižare i profit. U toj bari mnogo je krokodila i teško je oceniti kvalitet. Nažalost, knjige malih izdavača ne možete naći u knjižarama, niti u bibliotekama, a kamoli na bilbordima. A upravo u tom skrajnutom svetu leže sjajni pisci do kojih se retko dolazi. Zato me raduje činjenica da je jedan Banjalučanin Stevo Grabovac dobio NIN-ovu nagradu i pokazao da se dobre knjige pišu i van Beograda. Srećom, takvih pisaca ima na srpskoj sceni, ali moramo se pomučiti da do njih i dođemo. Osim na promocijama, nastupima, kolonijama, oni se skrivaju od javnosti, koja ionako ne mari za njih. Dobra knjiga će uvek pronaći put do čitalaca, makar i sa zakašnjenjem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.