Nenad Grujičić je književnik i dugogodišnji predsjednik "Brankovog kola", institucije koja ove godine obilježava dva vijeka od rođenja Branka Radičevića.
Nakon Stražilova, Sremskih Karlovaca i Novog Sada, krajem prošle sedmice jubilej je obilježen i u Kulturnom centru Banski dvor u Banjaluci, kada su nastupili ovdašnji pjesnici, glumci, operski pjevači i pijanisti.
"Svi smo bili ozareni i obradovani tom mogućnošću da Branko Radičević zasja u Banjaluci. Bio je to tip programa koji se izvodi na svečanim otvaranjima 'Brankovog kola' u najstarijoj srpskoj, čuvenoj Karlovačkoj gimnaziji u kojoj se pod imenom Aleksije budući veliki pesnik školovao od 1835. do 1841. godine. Počastvovan sam učešćem talentovanih mladih umetnika iz vaše sredine u Banskom dvoru, kao i iskusnim autorima i laureatima 'Brankovog kola' koji žive u Republici Srpskoj, a koji su svoje pesme posvetili Radičeviću", kaže Grujičić u intervjuu za "Nezavisne novine".
NN: Poslije uspješnog nastupa mladih banjalučkih umjetnika, javno ste ih pozvali da učestvuju i nastupe na septembarskom 53. "Brankovom kolu".
GRUJIČIĆ: To je obogaćivanje "Brankovog kola", ali i iskustva talentovanih mladih umetnika iz vaše sredine. Uzajamna vrednost i prednost. Radujem se njihovom nastupu zajedno sa istaknutim pesnicima, glumcima, operskim pevačima i muzičkim umetnicima iz Srbije i regiona. To će ozariti i našu publiku.
NN: "Brankovo kolo" je u proteklim decenijama objavilo čak 32 knjige iz naše sredine i nagradilo čak 20 pjesnika nagradama "Stražilovo" i "Pečat varoši sremskokarlovačke", što je u Srbiji presedan…
GRUJIČIĆ: U simbiozi ekavice i ijekavice dobija se punoća izraza srpske poezije. Poezija i književnost na ijekavici predstavljaju prvorazrednu životnu lepotu i identitetsku uzvišenost. Koncept rada "Brankovog kola" zasnovan je na tome da ne zanemari prekodrinsku umetnost. Ponosni smo na to da se takav koncept nastavlja i neprestano podmlađuje.
NN: Na "Prolećnim Brankovim danima 2024", na sam 200. pjesnikov rođendan 28. marta, na Stražilovu, pored Brankovog groba, pjesnici su govorili stihove iz vaše nove antologije pjesama o Branku "Ao, danče, ala si mi beo"…
GRUJIČIĆ: Bio je to takođe nesvakidašnji događaj za srpsku kulturu. Dvoje glumaca govorilo je antologijske Brankove pesme na Stražilovu, gde se sada stiže novom kamenom stazom, a pesnici s antologijom u rukama čitali su svoje pesme posvećene večitom mladiću srpske poezije. Na prijatnom suncu, uz povremeni vetar stražilovac koji je ukazivao na to da nas Branko i te kako posmatra, nastup je krunisan uz na gajdama otpevanom slavnom pesmom Jovana Jovanovića Zmaja "Brankova želja" (1877), pesmom napisanom prilikom prvog pokušaja prenosa Radičevićevih zemnih ostataka iz Beča na Stražilovo.
NN: Istog dana "Brankovo kolo" je organizovalo u Spomen-biblioteci Karlovačke gimnazije i okrugli sto na temu "Život pesničkog dela Branka Radičevića"… Od izložene 24 teme, pored kritičara, naučnika i profesora univerziteta, osam su donijeli i pjesnici?
GRUJIČIĆ: Ništa prirodnije nego da na pesničkim "Prolećnim Brankovim danima", na okruglom stolu posvećenom velikom pesniku srpskog romantizma, zapaženo mesto imaju i pesnici. Još je Pol Valeri rekao da voli više o svojoj poeziji napisanu jednu rečenicu iz pera kolega pesnika nego tomove kritičara. Da, kroz vreme poezija sudi kritici, a ne obrnuto. Veliko je osveženje za ovakve književne skupove, simpozijume i konferencijе kada nastupaju odlični pesnici koji su pritom i vrsni esejisti. U praksi, uglavnom učestvuju teoretičari i istoričari, asistenti i profesori univerziteta, a najpre lovci na bodove i tzv. citiranost. Pre nekoliko meseci ugledni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Nenad Nikolić, inače jedan od najistaknutijih učesnika našeg okruglog stola o Branku, u tekstu "Trgovci u humanistici" objavljenom u "Kulturnom dodatku" "Politike", govori da se u praksi ovakvih skupova zadovoljava forma: radovi su napisani samo zato da bi bili pošto-poto objavljeni, to jest svi pišu o svemu da bi se stekli tzv. bodovi za sticanje zvanja, neka vrsta mehaničke inercije i prakse, gde se u konačnici uzajamno časte birokratskim titulama i zvanjima. On kaže: "Gomila beznačajnih članaka kojima se formalno nema šta zameriti kao lavina zatrpavao ono malo istinski vrednih radova (...) Pronicljivim pogledom na bibliografiju kandidata može se razlikovati onaj ko brojnošću radova zabašuruje nedostatak kvaliteta od nekoga ko piše sa istinskom posvećenošću". Zatim navodi primer pesnika Jovana Hristića koji je jednom prilikom bio pozvan "da piše o onome o čemu je baš on mogao reći najbolju reč". Zato su pesnici važni na skupovima ove vrste.
NN: Povodom velikog jubileja napisali ste dva kapitalna djela. Prvo ćemo koju riječ o antologiji "Ao, danče, ala si mi beo", o cvjetniku pjesama (o) Branku. Odmah se može primijetiti da ste na cvjetniku radili godinama?
GRUJIČIĆ: To su darovi Božje ruke koja me sve vreme vodi u "Brankovom kolu". U slavu Božju teče i ova godišnjica i sve što uz nju ide. Godinama se "kuvao" ovaj cvetnik. Još pre tri decenije na to me je podsticao jurodivi, a vredni novosadski kustos Živko Marković. Branko je fenomen čiji kult počinje naglo da raste posle prenosa (1883) njegovih kostiju iz Beča na Stražilovo. Do današnjeg dana taj pesnički kult ne prestaje. U antologiji je zastupljeno 149 pesnika sa ukupno 200 pesama, počev od Njegoša, Zmaja, Kostića, Šantića, Crnjanskog, Vinavera, Desanke, Skendera, Raičkovića, Ćopića, Antića, Bećkovića, Tešića i Nenadića, sve do savremenih i najmlađih pesnika danas. Koliko je to važna knjiga pokazuje podatak da su neki pesnici počeli da pišu i ovih dana objavljuju pesme posvećene Branku.
NN: Što se tiče pojava i portreta u Vašoj drugoj knjizi "Kolo, kolo, naokolo", takođe u izdanju "Brankovog kola", tu je više od 50 tekstova i fotografija o znamenitim umjetnicima i gostima "Brankovog kola". Pišete o Desanki, Antiću, Medakoviću, Mihizu, Pekiću, Brani Petroviću, Dušku Trifunoviću…
GRUJIČIĆ: Oni su bili noseći stubovi "Brankovog kola". Njihovi dolasci u grozdolike Karlovce i na Stražilovo, u lisju zlatnom krunisano, bio im je, svakom ponaosob, od velikog značaja za stvaralačko biće i lično nadahnuće. Isto tako sve to podizalo je "Brankovo kolo" ka olimpskim duhovnim visinama. Delovali smo kao porodica, a ja sam bio najmlađe dete ili brat. Takav sam i sa mladima. Zahvaljujući tome, ponešto zapišem, jer svoju profesiju doživljavam kao živi tok reke sa čijih obala delujem, plivam s jedne na drugu i uočavam i slušam glasove ličnosti i pojava, i zajedničkih divnih čuda.
NN: Branko je volio i dobro igrao šah. U knjizi "Kolo, kolo, naokolo" govorite i o nastanku pjesničkog turnira u šahu na Brankovom kolu, jedinstvenom turniru koji traje trideset pet godina?
GRUJIČIĆ: Povodom susreta s Radičevićem 2. aprila 1849. godine u Zemunu, književnik Jovan Đorđević, osnivač Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, autor teksta himne Kraljevine Srbije (Bože pravde) svedoči jednim zapisom o Branku: "Šaha je igrao vrlo vešto i vrlo je brzo pokretao figure." To nas je uputilo da osnujemo turnir u šahu koji i danas postoji. Još je ruski pesnik Puškin rekao: "Neka je blagoslovena moja duša što sam naučio da igram šah." Već su nas zemno napustili pesnici-šahisti: Branislav Petrović, Dragoslav Andrić, Radomir Mićunović, Abdulah Sidran. Stevan Tontić, Vujica Rešin Tucić, Marko Vešović, Raša Popov, Samir Sadiković, Milorad Crnjanin, te aforističari Dušan Bućan (bio je i sudija) i Vladimir Jovićević Jov, Ranko Guzina (karikaturista), Rade Brankov (novinar) i drugi. I po ovome se vidi koliko smo prolazna i smrtna bića, a poezija i šah ostaju. A Volter je zapisao: "Od svih igara šah zaslužuje najveću počast ljudskog uma."
NN: Za Branka Radičevića ste kazali da je bio revolucionar u jeziku, odnosno da je njegova intervencija u književnom jeziku toliko radikalna da se nikad prije njega nije dogodila, niti se poslije ponovila.
GRUJIČIĆ: Kada se pojavi ovako okrugla godišnjica, na prvu loptu se kaže da se takvi pesnici rađaju jednom u stotinu godina. Međutim, kad zastanemo i vidimo da su to zaista dva veka od rođenja Branka Radičevića, a imajući u vidu život i značaj njegovog pesničkog dela, tada moramo reći da je to pesnik kakav se rađa jednom u dvesta godina. Kada naši potomci budu obeležavali tristotu godišnjicu Brankovog rođenja, verujem da će kazati da se takav pesnik rađa jednom u tri veka. Zašto je to tako? Najpre, zbog žestine ploda njegove intervencije u poeziji i jeziku, u srpskoj književnosti i kulturi. Da bi se dogodila tako radikalna intervencija sa epohalnim rezultatom, morao je postojati nesvakidašnji kontekst. U Brankovo vreme, ono malo pismeniih Srba, pogotovo retkih pisaca, koristilo je slavenosrpski jezik. Bio je to beživotan jezik daleko od svakodnevice. Letopis Matice srpske, koji je Brankovoga godišta, tada je objavljivao tekstove na tom jeziku. A Branko je kao sunce u sve to uneo čist narodni srpski jezik i maternju melodiju u autentičnom srpskom zvuku i muzici leksike. Srećom, u takvom kontekstu imao je stvaralački savez sa Vukom Karadžićem i Đurom Daničićem koji je rekao "da dosad nijedan Srbin nije tako pevao". A Milan Kašanin je kasnije dodao da Vuk nije razumeo Branka onoliko koliko je Branko njega.
NN: U čemu se konkretno vidi snažno prisustvo Branka Radičevića danas?
GRUJIČIĆ: On je bogodaroviti pesnik koji se ne može formirati na katedrama i kursevima pisanja. Danas povodom Brankove poezije postoji preko stotinu deset muzičkih kompozicija najznačajnijih kompozitora, zatim njegovo delo izučava se na svim nivoima školovanja. Ogroman broj škola (u Srbiji četrdeset šest) i biblioteka, ustanova i udruženja nosi njegovo ime. Praktično ne postoji grad u Srbiji koji nema ulicu Branka Radičevića. Postoji nekoliko dugovekih nagrada s njegovim imenom, od najmlađih pesnika do međunarodnih autora. Ušao je u široku populaciju tako što se njegova poezija peva i u vidu narodnih, to jest starogradskih pesama, ali ga izvode i popularni pevači sa kompozicijama Kornelija Kovača, na primer. A kada jedan pesnik tako i toliko uđe u narod, onda je on nadvremen i večit. Još povodom stogodišnjice (1924) Brankovoga rođenja, naglašeno je pisano u tadašnjoj štampi da je on najpopularniji pesnik.
NN: Borislav Mihajlović Mihiz je svojevremeno rekao da u ovoj zemlji niko ne zna da "Kolo" u Brankovom "Đačkom rastanku" nije jugoslovensko, već srpsko.
GRUJIČIĆ: "Kolo" Branka Radičevića bilo je falsifikovano i u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, kao i u Titovoj Jugoslaviji. Naprosto, dnevno-politički mehanizam koristio je "Kolo" u svrhe trenutne ideologije i održanja pomenutih režima. To je trajalo skoro ceo vek pa je došlo do srpskog (samo)zaborava, to jest srpskog (samo)poricanja Brankove ideje. Međutim, istina je samo jedna. Branko je mlad video poziciju ugnjetenog srpskog naroda na Balkanu, koji je teško živeo pod jarmom dve velike sile, dva carstva - turskog i austrijskog. Tako rasute i potlačene Srbe Branko imenuje po oblastima, predelima, krajevima i (po)krajinama gde vekovima žive, tako ih opeva i poziva u zajedničko kolo žudeći za nezavisnošću svoga roda. Naravno, on pruža prijateljsku ruku i komšijama duž Drave i Dunava, ali sve vreme misli na srpski problem i ima viziju srpske slobode. Zato je njegovo "Kolo" iz poeme "Đački rastanak" i danas i te kako aktuelno.
NN: U jednoj muzičkoj čitanki za sedmi razred u Srbiji, naveden je primjer jedne pjevane Brankove pjesme koja nije njegova?
GRUJIČIĆ: To je posledica nekontrolisanih ubrzanja i neznanja. Uz fotos Brankovog spomenika na Stražilovu (rad Jovana Soldatovića), jedan izdavač u školskom je udžbeniku plasirao pesmu "Oj, jesenske duge noći" kao Radičevićevu. Međutim, navedena pesma nije Brankova, to je tekst anonimnog autora-stihoklepca iz minulog vremena, tuđi tekst koji je za muziku prilagodio Ivan Trnski (1896 - 1955), pisac, autor prigodnih stihova i dizajner slagalica. Do greške je moglo doći zbog melodije te "starogradske" tvorevine, koja je ista kao melodija antologijske Brankove pesme "Devojka na studencu", koju je kao prvu svoju pesmu na srpskom jeziku napisao u Temišvaru po odlasku (1841) iz Sremskih Karlovaca. "Devojku na studencu" ustvari komponovao je 1888. godine Vaclav Horejšek, a u novije vreme - akademik Dejan Despić, i tu izvedbu smo čuli u izvrsnoj interpretaciji mlade operske pevačice Ivane Milinčić u Banjaluci, а u suptilnoj kavirskoj pratnji Dunje Janković. S druge strane, greška je mogla nastupiti i u bezobalnom pristupu internetu. Ovakve stvari moraju se proveriti u originalnim izdanjima knjiga, internet je rizično polje pouzdanosti, zapravo - panađur neproverenih ponuda i zamki. Da je bilo priofesionalizma, u toj muzičkoj čitanki svoje mesto je mogla naći ustvari i Brankova antologijska pesma "Ukor" kompozitora Davorinka Jenka. A sa pomenutom ozbiljnom greškom, tom muzičkom udžbeniku nije mesto u školskoj upotrebi.
NN: Na Brankovom kolu nikada niste nastupili kao pjesnik. Zašto?
GRUJIČIĆ: To je moj princip da ne nastupam kao pesnik na Brankovom kolu zajedno sa pesnicima koje sam pozvao na manifestaciju. Naprosto osećam neku vrstu nelagode i nije mi toliko debeo obraz. Nemam želudac za to. Kao spiritus movens Brankovoga kola, nema potrebe da se trpam i nastupam na srpskom Parnasu gde sam domaćin pesnicima, glumcima, muzičarima, slikarima, filozofima i duhovnicima. Poslednji put sam govorio svoju pesmu na Stražilovu 1979. godine na 8. Brankovom kolu, kada mi je uručena nagrada "Pečat varoši sremskokarlovačke". Nisam ni slutio da ću za četiri godine potom doći na čelo Brankovoga kola.
NN: Međutim, u Banjaluci ste kazali svoju pjesmu "Sremski Karlovci", napisanu prije nepune četiri decenije. Iz te pjesme se može učitati da jugoslovenski režim nije puno ulagao u ovo istorijski značajno mjesto srpske kulture. Koliko se situacija promijenila do današnjeg vremena?
GRUJIČIĆ: Banjaluka je moj zavičajni krajiški prostor, a domaćin mi je bio Mladen Matović, direktor Banskog dvora, ugledni kompozitor i dirigent. Sremski Karlovci su temeljno i tendenciozno uništavani posle Drugog svetskog rata kao mesto izrazito jakog srpskog duhovnog i kulturnog korena. Tako su decenijama zapuštane i prepuštene propadanju bile izuzetne građevine i kuće iz osamnaestog, devetnaestog i s početka dvadesetog veka. Karlovci su ustvari počeli duhovno da propadaju gašenjem čuvenog lista Brankovo kolo (1895-1914) i odlaskom (1920) srpskog patrijarha iz Sremskih Karlovaca u Beograd. U ovom gradiću koji danas ima tek nešto više od osam hiljada stanovnika (u Brankovo vreme četiri hiljade), rukopoložena su kroz vreme dvadeset dva patrijarha i mitropolita. Sremski Karlovci ni danas na tom planu ne stoje najbolje, teško ih je oporaviti od žestokog udara i otpisivanja posle Drugog svetskog rata. Međutim, u novije vreme temeljno je zamišljena i zacrtana obnova sa konkretnim razvojem Sremskih Karlovaca. Naša država se ozbiljno uključila u akciju razvoja i obnove Brankovog grada. Verujem da bi oporavak mogao da uspe, da će razvoj biti uočljiv - da će Karlovci doći do svog daha i životnog cvetanja. Biće potrebno dosta raditi, konkretno zaceljivati rane i s ljubavlju, stručno, usmeravati ceo projekat u dobrom pravcu. Ako su naši preci umeli od Karlovaca da stvore srpski Sion, naša je obaveza da ne dozvolimo propadanje takvog jedinstvenog mesta u Srbiji i ovom delu Evrope.
NN: Koja izdanja spremate za septembar, odnosno za 53. Brankovo kolo?
GRUJIČIĆ: Pojaviće se drugi tom "Kolo, kolo, naokolo" sa podnaslovom "Stražilovski vremeplov: tragovi i sećanja, crtice i komentari". To je knjiga-hronika o istorijatu Brankovoga kola. Zatim, knjiga "Svečane reči", sačinjena od višedecenijskih ekskluzivnih beseda uglednih pesnika i pisaca o Brankovoj poeziji, izgovorenih na svečanim otvaranjima Brankovoga kola. Obe knjige obilovaće originalnim i neobjavljenim fotografijama. Pojaviće se sa našeg Okruglog stola i štampan zbornik radova o Radičeviću. Zatim - zajednička pesnička knjiga dvojice mladih evropskih romantičara: Branka i Petefija; Branko na mađarskom, a Petefi na srpskom jeziku. Takođe, štampaćemo knjigu pesama na srpskom jeziku, prevedenu sa mađarskog iz rukopisa upravo proglašenog laureata naše Međunarodne nagrade "Branko Radičević", uglednog savremenog pesnika Ištvana Turcija iz Budimpešte.
NN: Pored ogromnih obaveza vezanih za veliki jubilej Branka Radičevića, ne odustajete ni od Vaše originalne književnosti. Na čemu trenutno radite i da li planirate nešto od toga objaviti?
GRUJIČIĆ: Ivo Andrić je rekao: "Poezija redovno zanemi od blizine stvarnih događaja". Sve ovo što radim celog svog veka je svojevrsni beg od banalne i opasne stvarnosti bez obzira koliko ona u isti mah naseljava moju umetnost. Trenutno, već duže vreme, podjednako pišem poeziju u slobodnom i u vezanom stihu. Tako nastaju dva nova rukopisa, jedan je zbir nekolikih poema o arkadijskoj zori zavičajnih senzacija. A drugi... verovatno ću ove godine objaviti knjigu "Soneti o zemaljskoj ljubavi".
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.