Mile Lisica, pjesnik rođen u Ključu 1986. godine, koji živi i stvara u Banjaluci, jedan je od osam dobitnika "Pečata varoši sremskokarlovačke", priznanja koje će mu biti uručeno u martu sljedeće godine na "Prolećnim Brankovim danima" u Sremskim Karlovcima, a koje "Brankovo kolo" dodjeljuje od davne 1967. godine.
Lisici je nagrada pripala za knjigu "Novembar će završiti pesmu" objavljenu u izdanju "Grafida", prošle godine u Banjaluci.
"Evo još jedne knjige ljubavne poezije koja ukazuje na malo čudo na savremenoj pesničkoj sceni. Naime, sve Lisičine knjige su ljubavne provenijencije, 'za njega druga tema kao i da ne postoji... on kao da ne veruje da se može pevati o bilo čemu drugom' (G. Dakić). I, uvek pod plaštom jeseni koja je, inače, kao godišnje doba, po starogrčkoj tradiciji posvećena Dionisu, bogu berbe, vina i uživanja", dio je obrazloženja žirija "Brankovog kola", a više o nagradi i svojoj poeziji, ovim povodom, Lisica je govorio za "Nezavisne".
NN: Šta za Vas znači nagrada "Pečat varoši sremskokarlovačke"?
LISICA: Nagrada "Pečat varoši sremskokarlovačke" je važno književno priznanje za mene, posebno što je ove godine 200. godina od rođenja Branka Radičevića. Iskreno, još nisam svestan nagrade, još sam pod utiskom. Nagrada je tu da mi pokaže da sam na pravom putu i da nastavim da budem još bolji.
NN: Žiri "Brankovog kola" konstatuje da su Vam pjesme "ponajbolje tamo gdje se ukaže haiku prizor". Poznato je da ste objavili šest knjiga haiku poezije i ovladali ovom formom. Na koji način birate poetsku formu ili na koji način forma bira Vas?
LISICA: Moja forma pisanja je inače svedena, jasna, tako da sam zahvaljujući tome i otkrio haiku poeziju. Naravno, trebalo mi je vremena da naučim šta je haiku, još učim i čitam sve što mi dođe pod ruku vezano za haiku poeziju. Dosad sam objavio šest knjiga haiku poezije: "Kas sa zvezdama" 2018, "Geometrija oka" 2020, "Molitva šume" 2021, "Preskočeno nebo" 2021, "Ne vidim žabu" 2022. i najnovija knjiga "U praskozorje" 2024. godine. Neke od ovih knjiga su prevedene na strane jezike kao što su: ruski, engleski, italijanski, španski, francuski, japanski, švedski, norveški, njemački jezik. Tačno je da mi se desi da dok pišem pesmu moj izraz zaiskri i podseti na haiku. Znamo da za pisanje haikua treba da se pridržavamo mnogih pravila i ograničenja. Kod pisanja haiku stihova, to mi ne smeta. Kod ljubavne poezije ne prihvatam nikakva pravila. Tu želim potpunu slobodu. Uz pisanje poezije, siguran sam da će me i pisanje haikua pratiti celi život.
NN: Nagrađeni ste za knjigu "Novembar će završiti pesmu" u kojoj na neki način glorifikujete jesen kao godišnje doba. Kakva je to "tajna veza" između pjesnika i jeseni?
LISICA: Volim jesen. Ja sam dete sa sela, a jesen je najlepša na selu. Pesniku je jesen drugo proleće. Zanosne boje, berba voća, blago sunce, mirisi, prelepi pejzaži mene vraćaju u detinjstvo u moje selo Mednu pored Mrkonjić Grada. Nekako su kod mene i zaljubljivanja počinjala u jesen, neke su se ljubavi i završavale sa jeseni, tako da uvek ima inspiracije. Knjiga poezije "Novembar će završiti pesmu" govori o jednoj ljubavi koja je počela i završila se u jesen.
NN: Postali ste prepoznatljivi po tome što pišete isključivo o ljubavi. Kako to da Vas ne "privlače" druge teme?
LISICA: Najlepše je pisati o ljubavi. Mnogo je danas mračnih dešavanja u svetu i oko nas, pa pisanje o ljubavi i nekim lepšim temama je beg od svakodnevice. Možda je moje pisanje o ljubavi neki vid oslobođenja, beg iz realnosti. Možda mi je suđeno da tako bežim, a da se samo ogolim do kostiju kroz svoje stihove.
NN: Među mnogim ste dobitnicima "Pečata varoši sremkokarlovačke" iz Republike Srpske, od daleke 1967. godine do danas. Šta to govori o ovdašnjoj pjesničkoj sceni, za koju se ponekad čini da je cjenjenija sa strane nego na domaćem terenu i ko su ovdašnji pjesnici čiji rad poštujete?
LISICA: Tačno je to što kažete da su ovdašnji pesnici cenjeniji sa strane nego u svom mestu gde žive. Ne znam šta je razlog za to, nisam razmišljao o tome. Svačiji rad poštujem. Volim poeziju Aleksandre Čvorović, Bore Kapetanovića, Ranka i Stevke Preradović, Valentine Milačić, Slobodana Jovića, Mirka Vukovića i mnogih drugih.
NN: Nagrada će Vam biti uručena na "Prolećnim Brankovim danima" u martu sljedeće godine, koje "Brankovo kolo" organizuje uz istoimenu jesenju manifestaciju sa tradicijom dužom od pedeset godina. Pratite li i posjećujete li poetske festivale u Republici Srpskoj i kakvo je Vaše mišljenje o istima?
LISICA: Posećujem poetske festivale i književne večeri i mislim da nam nedostaje još više takvih manifestacija.
NN: Član ste Udruženja književnika Republike Srpske. Koliko ste zadovoljni njihovim radom?
LISICA: Da, član sam Udruženja književnika Srpske. Koliko sam zadovoljan radom Udruženja, moglo bi to mnogo bolje. Nekako sve je monotono, nema novih ideja. Član sam već tri godine, možda je to malo vremena da progledam i sagledam sve, ali... Radovalo bi me kada bi se mladim piscima dalo više prostora.
NN: Kakvi su Vaši planovi nakon dvanaest knjiga poezije, da li ćete se "oprobati" u nekom drugom književnom žanru?
LISICA: Uvek radim više stvari istovremeno. Pripremam jedan izbor poezije iz dosad objavljenih šest knjiga ljubavne poezije. Sledeće godine je tačno deset godina od objave moje prve knjige poezije "Dva metra tišine" 2015. pa povodom toga. Pišem još jednu knjigu haiku poezije. Počeo sam da pišem i poeziju za decu, i tu imam planova za knjigu u neko skorije vreme. Pišem i roman. Videćemo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.