Matija Bećković srpski je pjesnik i akademik kojem će u subotu, s početkom u 20 časova, u Narodnom pozorištu Republike Srpske (NP RS) na svečanoj akademiji 59. "Kočićevog zbora" biti uručena Kočićeva nagrada.
Književni žiri 59. "Kočićevog zbora" radio je u sastavu Duško Pevulja, Ranko Risojević i Predrag Bjelošević, a njihova odluka bila je jednoglasna.
Uoči uručenja, a povodom nagrade, Bećković je govorio za "Nezavisne".
NN: Žiri je konstatovao da ste, poput Kočića, istinski narodni pisac čije su riječi odavno ušle u poslovički rječnik jezika. Koliko se slažete s ovom konstatacijom, da li je taj govorni jezik koji koristite u svojim djelima, a koji je koristio i Kočić, prvo što Vas veže za ovog pisca?
BEĆKOVIĆ: Hvala žiriju na lepim rečima. Jezik govori, kako je napisao Hajdeger. Poezija koja se odvoji od govornog jezika je mrtvo slovo na papiru.
NN: Hipotetički, koliko bi se Kočićevo pisanje razlikovalo da stvara danas i da li bi, zbog svojih riječi, i u našem vremenu dospio u neku novu Crnu kuću?
BEĆKOVIĆ: Nije samo Šekspir ili Njegoš, nego je i Kočić naš savremenik. Svaka njegova reč je živa. Baš bi me zanimalo, kada bi se, recimo, u TV dnevniku čitali Njegoševi stihovi ili Kočićeva proza, da li bi gledaoci i slušaoci mislili da je to napisano nekad ili upravo tog dana. Recimo, zamislite spikera koji bi kazao Kočićeve reči: "Nesrećan si, narode moj, bijedna si, otadžbino moja! Znam ja i osjećam nevolje tvoje i crni čemer što ti je stegao dušu tvoju. Znam ja to sve i osjećam, ali mi ne daju pjevati o srećnim danima minula vremena, ali mi ne daju kukati nad opštim jadom tvojim, narode moj zarobljeni i kukavna otadžbino moja!". Da li možete zamisliti kakvo bi uzbuđenje nastalo danas i ko bi pogodio da je to napisano nekad, a ne sročeno sad.
NN: Još je veća simbolika što su to riječi iz djela koja se zove "Molitva". Nažalost, možemo zaključiti da ta molitva još nije uslišena?
BEĆKOVIĆ: Da, to je čuvena "Molitva". Nije uslišena, ali ona traje.
NN: Petar Kočić je umro ne dočekavši proboj Solunskog fronta i željno čekanu slobodu. Koja sloboda bi Kočiću najteže pala: ona iz 1918, iz 1945. ili ona iz 1995. godine?
BEĆKOVIĆ: Tu se opet javlja Branko Miljković sa onim stihovima "Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj". Ili oni drugi stihovi "Kako je republika bila lepa pod monarhijom".
NN: Na "Kočićevom zboru" premijerno će biti prikazan dokumentarni film o Đuri Damjanoviću "Magla u rukama", u kojem ste govorili…
BEĆKOVIĆ: Čuo sam za taj film, da sam i ja nešto rekao u filmu i da će se prikazati ovih dana. To znači da Đuro vrlo brzo stiče onu slavu kojoj se nadao da će doći ko zna kad, a došla je odmah.
NN: Kakva su Vam sjećanja na Đuru Damjanovića iz današnje perspektive?
BEĆKOVIĆ: Ne znam da li je Đura Kočićev lik, sin ili kolega. I ne samo Kočićev, nego i Ćopićev. I da li je Ćopić Kočićev sin, a Đurin otac. Đura je bio moj drug i prijatelj. Pisali smo i radili zajedno u "Čiku", gde je on imao jednu kolumnu. Možda bi i te tekstove valjalo sakupiti, jer sve što je pisao bila je lirika. On je bio duhovit i nikako ne mogu da zaboravim, a ne znam da li je sad mesto da vam to kažem, jednom kada sam bio u Banjaluci, on je već bio, što kaže narodna pesma, kasting načinio: beše u nekim kabanicama, šeširima i raznim aplikacijama, a u jednom trenutku onako, sav ulašćen, priklonio je glavu k meni i rekao mi: "Malo si se ugojio". Sve sam očekivao, ali takvu njegovu brigu o liniji nisam.
NN: Skoro je u čuvenom "Plavom kolu" "Srpske književne zadruge" objavljena i zbirka izabranih pripovijedaka Đure Damjanovića pod nazivom "Golimjesto". Ivo Andrić je svojevremeno govorio da je teže ući u "Plavo kolo" nego u carstvo nebesko…
BEĆKOVIĆ: Jeste, to je odavno zaslužio. I samo "Golimjesto" je za to bilo dovoljno. Lepo je da se naš Duško Pevulja potrudio da napiše jedan lep predgovor, a inače Đuro je tako dobro sebe igrao da se nije znalo da li on glumi ili je to stvarno. Pa ipak, negde se uputio prema snegu gde su ga našli smrznutoga i tako je i svojim grobom stavio tačku na svoj neobični život.
NN: "Vukotić medija" je ove godine objavio Vaše autobiografsko prozno djelo "Majka Zorka". Da li je riječ o knjizi koja je najduže sazrijevala i čekala da bude napisana?
BEĆKOVIĆ: Moja majka je napustila ovaj svet pre četrdeset godina, a svoj životopis je napisala mnogo ranije. Ja sam tek ovih godina zavirio u tu njenu svesku i mogao samo da napišem pogovor.
NN: Danilo Kiš je zapisao da je njegova majka u dvadesetoj godini, kada je saznala da su to izmišljotine, prestala da čita romane. Kakav je bio slučaj sa Vašom majkom, da li je ona bila istinski pripadnik generacije koja je, kako je znao reći Petar Pajić, čitala ušima?
BEĆKOVIĆ: To je ozbiljno pitanje kojim bi trebalo da se pozabavi i književna nauka. Na neki način, čitateljstvo i to celo čitalačko čovečanstvo se umorilo od izmišljanja i fantazija i zaželelo se istine i stvarnosti. Nije čudo da su sada popularni memoari, biografije, svedočenja i zaveštanja. Ima još jedan fenomen… Imao sam prilike da vidim pisce koji kada pišu nešto stvarno i istinito postaju nepismeni, a kada počnu da lažu i izmišljaju, ne samo što imaju mašte i ideja koliko hoćete, nego postaju i pismeni. To je stvarno fenomen. Lagati i izmišljati postaje nešto lako, a čak i pismeno.
NN: Zanimljiva monografija je objavljena prije manje od dvije godine kada je obilježavano 100 godina od rođenja Duška Radovića. Čini mi se da je objavljena jedna svaštara, u pozitivnom smislu te riječi, kojom bi najzadovoljniji bio sam Radović. Koliko ste Vi zadovoljni ovim izdanjem koje je priredila Zorica Hadžić, a kojem ste najviše doprinijeli svojim sjećanjima na Radovića?
BEĆKOVIĆ: To je bila njegova poslednja želja. U stvari, to je jedan pozamašan materijal za neko veliko delo koje je on zamišljao, a koje je jedino on mogao i ostvariti, ali pod tim elementima koje je on prikupljao, može se zamisliti kakvo bi to delo bilo. On nije bio sposoban da to delo ostvari, ali je hteo da taj materijal, to ogromno gradilište, bar bude u jednim koricama. To je tako, kao kada biste došli na neko gradilište i videli fantastične stubove, prozore, kvake, zavese, onako po nekom polju naslagane, pa da po tome zamislite za šta je sve to bilo namenjeno. Takvog dela nismo imali, a nismo imali ni takvog pisca kakav je bio Dušan Radović koji je otišao pre toliko godina, a nije bio nijednoga dana mrtav.
NN: Sa Radovićem i još nekolicinom kolega ste 1976. godine boravili u Hilandaru, a list iz knjige utisaka se u Beograd vratio prije vas. O čemu je riječ?
BEĆKOVIĆ: Istina je, odlazak u Hilandar je možda jedan od najdubljih doživljaja u mom životu. To je bilo tada gotovo samo po sebi sumnjiv poduhvat. Otišli smo tamo gotovo krišom i kao da smo se nekim liftom spuštali na dno sebe i tu našli žive i zdrave sve koji su ikada živeli. Tamo je postojala ta knjiga utisaka i ja sam u toj knjizi otprilike zapisao ovo što sam vam rekao, ali posle nekog vremena sam se vratio u Beograd i čuo da je taj list iz te knjige stigao u gradski komitet, te da je to bila jedna od velikih ideoloških grešaka i jedan neprijateljski akt. Kada sam ponovo išao u Hilandar, monasi su me molili da se setim šta sam tamo napisao. I ja sam to pokušavao da reprodukujem. Kada sam napisao pesmu "Bogorodica Trojeručica", ta pesma nije mogla biti objavljena u "Književnim novinama" pa sam je poslao u Hilandar. Oni su tamo na šapirografu objavljivali jedan svoj list. Tu su napomenuli da pesma nije mogla biti objavljena u "Književnim novinama" i da je oni objavljuju, a napisana je prilikom te posete. Nažalost, u ovom poslednjem požaru u Hilandaru izgorela je i ta knjiga utisaka koju sam ja čitao i uživao, jer je ona bila prepuna reči najslavnijih hodočasnika Hilandara od naših kraljeva i patrijarha do običnih ljudi.
NN: Skoro je objavljena i Vaša knjiga "Naćertanije". Šta se suštinski promijenilo od "Načertanija" Ilije Garašanina do Vašeg "Naćertanija"?
BEĆKOVIĆ: "Naćertanije" je produžetak mog speva "Ćeraćemo se još", a "Ćeraćemo se još" je takođe nastavak "Načertanije" o kojem se toliko govori, a nikad ga niko nije video.
NN: Tu je i čuveni "Ćerandum", kao aluzija na memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti…
BEĆKOVIĆ: "Ćerandum" je postao glavni odgovor na sva pitanja. Ja ga nisam ni pročitao, niti je kad usvojen, niti bi bio usvojen, ali oni koji su ga proglasili glavnim krivcem za raspad Jugoslavije, oni su ga naslovili, oni su ga ukrali, oni su ga objavili i Srpska akademija nauka i umetnosti bi trebalo da samo osudi taj varvarski čin, kada je taj dokument ukraden iz Akademije, a umesto toga produžena je ta ista priča i pričano je o jednom dokumentu koji ne postoji, koji nikad nije ni završen, niti bi ikada bio usvojen, pošto se nikad nije desilo da Akademija usvoji neki akt ako je neko od članova protiv, jer bi bilo dovoljno da jedan čovek bude protiv pa da to ne može biti stav Akademije. To je jedna ujdurma koja traje za lakše pamćenje, da se ljudi ne zamaraju i misle kako je i zašto do svega došlo.
NN: Autor ste nekih od najljepših ljubavnih pjesama u srpskom jeziku. Da li je poezija zamisliva bez ljubavi?
BEĆKOVIĆ: Svaka prava pesma je ljubavna, rodoljubiva i misaona. Ako to nije, nije ni pesma. I dobro je što je ta podela ukinuta. U moje vreme se u školi tako razvrstavala i osiromašivala poezija.
NN: U ovom vremenu mnogi pričaju da je poeziji odzvonilo, ali ona je tu kao što je bila hiljadama godina unazad?
BEĆKOVIĆ: Mi smo pesnički narod. Srpski narod živi u svojim ustima i tu mu je sva imovina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.