Boro Kapetanović, vodeći ili bar jedan od vodećih pjesnika u Republici Srpskoj, ove godine obilježava pola vijeka književnog rada i djelovanja, a u kratkim biografijama na koricama njegovih knjiga obično stoji rečenica da se pisanjem bavi profesionalno.
Tu je potpuno jedinstven, bar po autoru ovih redova koji ne zna ni za drugog iole uspješnog književnika na pomenutom prostoru koji je život u potpunosti posvetio pisanju, ne radeći nijedan drugi posao. To bi kod nas moglo da znači profesionalno bavljenje pisanjem, s obzirom na to da je Zakon o sticanju statusa samostalnog umjetnika u Republici Srpskoj, čije sprovođenje u praksi bi bilo i te kako značajno za Kapetanovića, nažalost, i dalje mrtvo slovo na papiru.
Elem, Kapetanović se u književnosti pojavio davne 1974. godine pjesničkim prvencem "Pesmovano doba", a iste godine dobija nagradu "Mladost Sutjeske".
Od tada je objavio više od 30 knjiga poezije i proze, dobio brojne nagrade i bivao zastupljen u lektiri, antologijama, panoramama, izborima iz poezije.
Pedeset godina književnog rada obilježava knjigom poezije "Zrno na grozdu", koja je nedavno objavljena u izdanju Udruženja književnika Republike Srpske.
"Lepo je/ baš je lepo čuti/ kako je naš narod pošten/ čestit hrabar pravdoljubiv/ neće ukrasti/ neće slagati/ neće prevariti/ zlatan narod/ u crkvu ide/ bogu se moli/ cveće/ baš je lepo čuti/ još da je i tačno/ eh", piše Kapetanović u pjesmi "Narod", štampanoj u novoj knjizi.
Međutim, kako kaže u intervjuu za "Nezavisne", koji, sticajem okolnosti, objavljujemo na njegov 71. rođendan, uvijek ga je i stid i sramota kad mora pričati o sebi, pa je stoga povodom svog velikog jubileja, više nego o svom radu, govorio o književnim i društvenim prilikama.
NN: Od pandemije Vas nema u gradu. Zašto?
KAPETANOVIĆ: Pošto se ubrzano približavam dobu kad ću sve zaboraviti, a i mene kad će svi zaboraviti, a tu je i moja ostarela majka Radojka, u devedesetoj, Bogu hvala, koju svakodnevno opslužujem, e da mi što bezbolnije ode tamo gde ništa ne boli, a dodaj tome i moje lične terete, videćeš da mi je malo toga ostalo za grad u koji čovek treba da izlazi samo kad je dobro raspoložen. Treba momački ući među te opustele duše koje su svakodnevno u ljutoj potrazi za srećom. A da u grad izlazim turistički, moraš znati da su mi turisti i turizam retke stvari u životu koje baš prezirem.
NN: Dobro, ali može se izaći i iz radoznalosti?
KAPETANOVIĆ: To da. Slažem se. Ali, ne postaje se Parižanin zato što večeraš kasno. Ni ptica ako letiš avionom. Šalu na stranu, i dalje verujem da se najkomotnije i najlepše živi tamo gde svi misle da ne žive nikako. U tim našim toplim, dalekim i tihim, provincijama, gde je danima, mesecima, pa i godinama jedina razonoda čamotinja. Ona teška. Rudarska.
NN: Da li i dalje vjerujete u "moć govora" kad je u pitanju poezija?
KAPETANOVIĆ: To je kao da pitaš vladiku da li veruje u Boga. Naravno.
NN: Povukli ste se u Mađir, na periferiju Banjaluke. Da li Vam je tamo dosadno?
KAPETANOVIĆ: Danas kad mi se čini da je život samo jedan beskrajno lep i dragocen trenutak na zemlji i kad me usrećuje svaki onaj koji me zaobiđe, s radošću mogu da ti ponovim ono što sam mlađan rekao: "Dosada je moj hobi, a tupljenje žileta moje zanimanje."
NN: Šta biste nam još mogli reći o dosadi?
KAPETANOVIĆ: Bez dosade i, dodao bih, dokolice nema umetnosti. Bolje rečeno, nema prave umetnosti. Neograničena je moja ljubav za dokolicu i nemoguće je posvađati se s njom. Ništa u životu ne traži toliku nezaposlenost kao poezija. Još ako je verovati ciganima sa zemunskog buvljaka da poslednje reči Isusove behu "ne radite ništa dok se ja ne vratim", sve je jasno. Čekamo ga i plandujemo. Inače, jedino istinsko zanimanje i posao koji ja poštujem je rad i posao zemljoradnika. Umetnike, a pisce posebno, koji ne ljube dosadu i dokolicu niti razumem, niti cenim, a prepoznajem ih po načinu kako i o čemu pišu.
NN: Da li još uvijek pišete ili…?
KAPETANOVIĆ: Pazi sad! Imaš pisce, imaš pisce u pokušaju i imaš amatere. Piscima u pokušaju i amaterima nikad dosta slave i uspeha i oni teraju do kraja, dok ne crknu. Oni ne umiru, oni crkavaju. Nikad ne stanu, a pravi su majstori u veštini da se udenu u sve, svašta i svugde, pa ćeš tako da ih nađeš u svim časopisima, na svim pesničkim festivalima, u svim novinama, na radiju, na televiziji, na svim konkursima za nagrade. Pisac, međutim, pesnik pogotovo, mora da zna kad da zamandali magazu (ko Mujo sa Fatom) i krene putem u ćutanje, e da mu se ne bi dogodile ogrebotine i od vetra, da se ne bi osećao kao kurton na parkiralištu, da mu pesme ne bi postale dronjci, a on dronjak. U godinama sam kada se najsigurnije osećam na putu za ćutanje.
NN: Čitate li?
KAPETANOVIĆ: Što se čitanja tiče, tu mi leka nema. Nikad više i nikad posvećenije. Neke bolesti ne treba lečiti, jer ako ih izlečiš, ne ostaje ti ništa, koliko se sećam rekao je Mišo.
NN: U kakvom vremenu živimo?
KAPETANOVIĆ: Ovo je vreme motordžija i pevaljki, festova i opena. Znaš onu: "Ja i draga čuvali goveda/ ja je ljubim a Peronja gleda". Ovo je vreme kad nas sve pomalo pretvaraju u tog Peronju. Postajemo obezboženi balvani koji još malo neće znati ni razliku između smrti i sladoleda. Više već ne znamo šta je juče, a šta je danas. Isto nam.
NN: Šta je sa našom savremenom poezijom?
KAPETANOVIĆ: Ubila je škola, valjda. Primetio si da su svi naši savremeni pesnici veoma školovani. Problem je u tome što se poezija ne uči u školi nego u životu. "Kad pišeš o p…. stavi u nju malo dlaka", govorio je dobri, stari Henri Miler. Nema iskoraka, nema ispada. Sve ravno ko Vojvodina. Redaj reči pa kako ispadne. I sve to odobravamo, čestitamo, nagrađujemo i, bogami, zajedno s njima tonemo. A dno - bezdan.
NN: Da ovo nije malo prestrogo?
KAPETANOVIĆ: O, ne! Ako sam išta o poeziji naučio to je da znam šta je puna, a šta prazna reč. Šta je doživljena, a šta nedoživljena reč. Kad smo kod reči pesnik, koji, recimo, ne oseti lepotu reči "Bunarić", to je jedno selo u Vojvodini ili, recimo, radost u reči "leposlovlje", šta da pričaš s tim pesnikom. Viceve, dakako. Elem, ta nova poezija zveči, ali ta buka nije ni za šta.
NN: Ovo je godina kada obilježavate 50 godina književnog rada?
KAPETANOVIĆ: E sad ne znam otkud mi ovo što je onaj rekao onoj. Onaj konobar, onoj gospođi, kad su se nešto zapričali o bedi. Kaže on njoj: "E, moja gospođo, ne znate vi šta je beda. Niste vi golubu iz kljuna kiflu otimali." Strašno. A što se tiče mojega obeležavanja. Pa, objavio sam knjigu. Dosta. Nekako me uvek i stid i sramota kad moram pričati o sebi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.