Radivoje Raša Andrić je srpski reditelj najpoznatiji po kultnim filmovima "Tri palme za dve bitange i ribicu" (1998), "Munje" (2001) i "Kad porastem biću Kengur" (2004).
Nakon nekoliko snimljenih serija veliki filmski povratak imao je prošle godine filmom "Leto kada sam naučila da letim" koji je osvojio srca djece i odraslih, a koji je snimljen po romanu Jasminke Petrović. Andrić je ovih dana, međutim, u žiži javnosti zbog svog najnovijeg filma "Munje opet!". Film je u srijedu uveče doživio i banjalučku premijeru u bioskopu "Cineplexx Palas" i tom prilikom ovaj reditelj govorio je za "Nezavisne".
NN: Prve "Munje" snimali ste u nemogućim uslovima uz pomoć štapa i kanapa, ali u entuzijazmu, očekujući promjene, poslije 5. oktobra. Kakav je bio slučaj sa radom na nastavku?
ANDRIĆ: Nismo mi snimali posle 5. oktobra. Snimali smo posle bombardovanja, a pre 5. oktobra, ali je producent bio lukav i čekao skoro godinu dana da pusti film. Kako smo završavali snimanje on je rekao: "Neću da puštam sad film, nego ću čekati da Sloba padne". U tom trenutku to je zvučalo kao potpuno nemoguća stvar. Govorio sam mu: "Nećemo valjda čekati da Sloba padne 20 godina - nije dosad pao i sad će da padne zbog filma". I stvarno, Sloba padne i on pusti film i film postane hit. Vrlo pametan potez. To su pravi producenti koji znaju momenat i kad se snima i kad se pušta film. To snimanje je bilo totalna gerila. Ceo film ili većina filma se dešava u eksterijeru noću. Da bi se osvetlio eksterijer noću potrebno je mnogo rasvete. Mi smo imali jedan i po reflektor i nismo imali pare za elektrodistribuciju pa smo nekad čak i krali struju. Utaknemo se u ulične sandučiće pa pored bandere naslažemo opremu da se ne vidi da odatle mažnjavamo struju i slično, ali smo uglavnom nalazili ulice koje nemaju dubinu, koje su ili slepe ili one T raskrsnice. I obavezno bio je zadatak da u toj ulici nekog poznajemo. To je bio zadatak scenografa koji je potpuno ludio zbog toga.
NN: Dešavalo se da vam je i jedan od čuvenih glumaca ustupio struju?
ANDRIĆ: Da, Ljuba Tadić nam je ustupio struju. To je bilo u ulici koja nam je odgovarala po svemu, ali ne znamo nikoga tu. I dok se tu muvamo i gledamo šta ćemo da uradimo sa strujom (na pripremama, ne na snimanju) nailazi Ljuba Tadić i kad je čuo šta nas muči, kaže: "Ej, deco, ja tu stanujem, ja ću vam dati struju". Kad smo došli na snimanje on je iz stana proturio kabl i njegova supruga nam je kuvala kafe celu noć. To je bilo takvo snimanje i takvo snimanje je i trebalo da bude. Takva je bila energija u samom scenariju. "Munje opet!" su drugačije napisan scenario od onoga. Onaj scenario je bio jednostavniji. Sad je mnogo komplikovanija priča. Prvi film je bio više u duhu vremena. U prvom planu je bilo to, a priča je bila pozadi. Sada je obrnuto. Sada je priča u prvom planu, koja je komplikovanija i zahtevnija. Dve linije su priče. Tada to nismo imali. I uslovi su, naravno, bili mnogo bolji. Negde smo morali da uštedimo, u postprodukciji poskupe stvari, ali dobro. Imali smo mnogo sponzora, što se i vidi u filmu.
NN: Da, vidio sam ih nekoliko.
ANDRIĆ: Ako ste videli samo nekoliko onda je dobro. Ima ih preko 40.
NN: Da li Vam je to smetalo kao reditelju?
ANDRIĆ: Nije mi mnogo smetalo zato što smo o tome razgovarali i unapređivali. Kada smo dobili taj predlog Product placementa (prikriveno oglašavanje), to je izgledalo zastrašujuće. Onda smo se borili sa producentima, a producenti sa sponzorima da to promenimo i da te proizvode uključimo u radnju, a ne da se pojavljuju kao u reklami, da skrene kamera na detalj smokija ili nečega. Jeste bilo opterećujuće, jer ti pored stvari o kojima treba da misliš - lik, odnos, priča, mesto scene u celoj dramaturgiji, šta je pre, a šta je posle itd, moraš da misliš i gde u sceni to prikazati i kako u sceni to snimiti da ne bude prst u oku uvek. Nekada jeste prst u oku.
NN: Smatrate li da su Pop i Mare reprezentativni primjerci prosječnog Srbina danas, bar u egzistencijalnom smislu?
ANDRIĆ: Ne, oni nisu prosečan čovek u Srbiji. Parafraziraću jednu repliku iz "Kengura" koja kaže: "Mi smo isplativi, nemamo prihode, a nemamo ni rashode". Oni su, dakle, egzemplari te vrste. Nemaju ženu i nemaju decu, samim tim su manje opterećeni. Kad imaš ženu i dete moraš da radiš i da se boriš. Oni moraju da rade toliko da bi dali kevi nešto sitno za hranu i da bi mogli uveče popiti kad izađu, tako da oni nisu baš primer. Međutim, čini mi se da je uvek bolje prikazivati vreme preko nespecifičnog primerka čoveka iz tog vremena, nego preko specifičnog i prosečnog. Šta ćeš sa prosečnim čovekom? Ja ne snimam takve filmove. Moderno je snimati art haus filmove gde je potpuno prosečan čovek glavni junak što je super ideja, gde je svako od nas junak, ali ja to ne radim.
NN: Gledali smo odličan film o filmu poslije prvog dijela "Munja". Da li nas čeka i film o filmu za "Munje opet!"?
ANDRIĆ: Inicijalna ideja da se snimi film o filmu za prvi deo "Munja" na tako neobičan način je moja, jer mene je nerviralo kada gledam sve druge filmove o filmu da svi govore: "Ovo je bila najlepša saradnja, starije kolege su mi pomogle, mlađe kolege su bile dobre" i onda sam ja rekao da snimimo nešto gde ćemo sve izmisliti. Ja se sećam, recimo, da su mene optuživali da sam radio spotove za SPS (Socijalistička partija Srbije), iako sam ja tad radio na B92, pa je to bilo nemoguće. I onda smo to snimili. Snimili smo i da su producenti ukrali pare, da je ovaj postao alkoholičar, da je ova zatrudnela sa ovim ili onim itd. Ja sam to ofrlje napisao i zamolio Nikolu Đurička da on to režira, pošto je on pored toga što je glumac zaista dobar reditelj, radio je nekoliko odličnih kratkih filmova. On je to još bolje uradio jer je u tom mom predlogu bilo odmah jasno da se sprdamo, a on je to snimio da ne bude jasno da se sprdamo i da deluje kao stvarno. I u tome je uspeo. Ja jako volim takve akcije koje liče na Orsona Velsa i njegov "Rat svetova". Kada je napravio tu radio-dramu ljudi su mislili da vanzemaljci stvarno dolaze. Mi smo to uradili i sa "Miletom protiv tranzicije". Kada nam je nestalo epizoda postojalo je strašno veliko interesovanje za to, pa su nam tražili nove epizode, a mi nemamo ni napisano, a kamoli snimljeno. Onda smo izmislili da je kao Evropska unija zabranila seriju i napravili kampanju, koja je trajala cela dva meseca, kako je zabrana - sve dok nismo uspeli da snimimo nastavak. Tako je bilo i sa filmom o filmu kada su u pitanju prve "Munje". Kada su u pitanju "Munje opet!", snimili smo film u filmu. To je recimo zanimljivo, glumci sve vreme govore iz likova, kao da nisu glumci nego likovi. To je potpuno suludo. Kao šta se dešava iza kulisa, a ne snimanja, nego nekog njihovog spoja te dve generacije.
NN: "Munje opet!" su posvećene Nebojši Glogovcu. Koliko Vam je saradnja s njim ostala u dobrom sjećanju?
ANDRIĆ: Meni je najupečatljivija ostala ona scena kada klackamo automobil nad provalijom. To je garaža Obilićevog venca gde nam je tadašnji upravnik parking-servisa, čuveni Žika Pauk, zadžabe očistio ceo krov. Bilo je nemoguće da mi platimo parking za toliko mesta na toliko sati i čovek nam je izašao u susret i sve očistio. Ta scena mi je ostala u sećanju. Izvadili smo ceo motor iz automobila da ne bi pretegao, ali mi je sve vreme bio stegnut stomak da se nešto ne desi. Ja se pre brinem za ljude pa tek onda za film. To mi je možda i prepreka da ne pravim bolje filmove. Kad vidim da je nešto opasno ili da je glumcima hladno kažem: "Nema veze, idemo dalje". Ne mogu protiv toga, takav sam tip, šta da radim.
NN: Vaš prethodni film "Leto kada sam naučila da letim" postigao je zavidan festivalski i bioskopski uspjeh. S obzirom na to da je to Vaš prvi film za djecu, da li je rađen i kao omaž Vašem ocu Vladimiru Andriću, koji je bio čuveni dječji književnik i scenarista emisija za djecu?
ANDRIĆ: Nije urađen kao omaž mom ocu, jer je on bio živ za vreme pripreme. On nam je bio skipt doktor, njegovo ime je i na špici filma. Kada smo scenaristkinja Ljubica i ja došli do nekog nivoa, kada su nam glave proključale i nismo znali šta ćemo dalje, onda smo kao i u svakom poslu uključili treću glavu. On nam je bio prva treća glava koju smo imali. Imali smo još raznih savetnika, ali on je bio prvi kome smo se obratili jer je imao fenomenalnu sposobnost da uoči tačne probleme.
NN: Uspjeh filma je, dakle, i njegova zasluga?
ANDRIĆ: Jeste, i to ne samo zato što nam je pomogao na scenariju, nego zato što sam ja odrastao uz njega. Iako su mi roditelji bili razvedeni i živeo sam sa majkom, odrastao sam uz njega. Deo detinjstva sam proveo i u dečjoj redakciji jer nije imao ko da me čuva kad sam bio mali pa sam ulazio kroz prozor. Tada je deci bilo zabranjeno da ulaze na televiziju, bila ozbiljnija država, tako da sam ja manje-više odrastao tu. Gledao sam sve njegove stvari, čitao sam sve njegove stvari, zvao je mene kada sam dovoljno stasao da prvi čitam njegov roman. Sve je to imalo uticaja.
NN: Zajedno ste radili na scenariju za serije "Jebo sad hiljadu dinara" po knjizi Borisa Dežulovića i na Nušićevim "Hajducima". Ima li nade da će te serije biti snimljene?
ANDRIĆ: Tako je. Za "Hajduke" se nadam, ali to je vrlo skupo. Ja sam odlučio da ni jednu ni drugu stvar ne radim ako nema dovoljno para i dana snimanja, što mu dođe na isto. To je skupo zato što su "Hajduci" priča o deci. S decom ne možeš da napraviš plan snimanja kao sa glumcima. Broj radnih sati ne može da bude toliki i ne možeš da računaš da će sve sedmoro ili koliko god da je dece u kadru svaki dan biti puni energije i spremni za snimanje, tako da je to baš skupa stvar. Dešava se u epohi, to je tek skupo, ali se nadam da će država Srbija u nekom trenutku dati novac za to. Ne moram to ja čak ni da režiram, mogu da budem neki supervizor. Ja više nisam siguran ni da mogu da izdržim 12 epizoda snimanja sa decom. A "Jebo sad hiljadu dinara" mislim da neće biti snimljeno, zato što je to priča o ratu između Hrvata i Muslimana 1993. To je inicijalna kapisla za priču. Nije o tome priča suštinski. I onda Srbija tu nema neki interes što mislim da je potpuno blesavo, jer je najbolje da to snima neko ko je sa strane. Najbolje je da Srbin snima film o ratu između Hrvata i Muslimana i obrnuto. Najbolje je kad gledaš sa strane. Srbija, dakle, nema tu interes. Bosna ne daje pare za filmove, a Hrvatska je u jednom trenutku obećala, a onda su se desili izbori, promenila se vrhuška na HRT-u i rekli su da neće da rade, iako su ovi prethodni bili oduševljeni scenariom i hteli su to da rade bez koprodukcije, da daju sve pare i da bude samo njihovo.
NN: Interesantna priča o uticaju Vaših filmova jeste da sadašnjeg gradonačelnika Beograda, koji uprkos tome što iza sebe ima zavidnu vaterpolo karijeru, zovu po liku iz filma "Kad porastem biću Kengur", iako je on tamo igrao krajnje epizodnu ulogu. Tako ga bar zove opozicioni dio javnosti. Kako to komentarišete?
ANDRIĆ: Meni je na početku zbog toga bilo strašno neprijatno, sad sam se navikao. Uvek sam mislio da će te negativne prozivke da veže za mene. Meni je žao zbog toga. Ja sam politički na potpuno suprotnoj strani od njega, ali on je odlično uradio taj posao. Izašao nam je u susret i bio je sjajan na snimanju. Pun energije, snage i volje, slušao je indikacije itd. Imao sam odličnu saradnju s njim i žao mi je što ta odlična saradnja njemu verovatno ostaje ako ne u svesti, onda u podsvesti kao loša stvar.
NN: Slažete li se s konstatacijom da su "Munje opet!" Vaš najtužniji film sa najmanje optimizma?
ANDRIĆ: Meni je tužniji film, moram da priznam, "Leto kada sam naučila da letim", zato što tu jedan lik umre, a ovde niko ne umre, tako mi je ono tamo tužno. Čak su i neki ljudi govorili: "Zašto si morao da ubiješ onu Luce, ona je divna", pa sam ja govorio da to piše u knjizi. Bilo je potom komentara: "Mogao si da promeniš". Ovde mi niko takve stvari nije govorio. Gledajući "Munje opet!" meni se nekoliko puta stegne grlo, a u onom filmu sam puštao suze. Dok smo sedeli u montaži čak sam puštao suze. Ja sam poznat po tome što plačem. I kada sam asistent režije bio, pa glumci krenu da plaču ili je nešto tužno, ja krenem da plačem. Onda su glumci to provalili, pa krenu prvo da me zaje**vaju, a pošto nije za zaje**vanje jer u 15 dublova ja 15 puta plačem, dolazili su da me teše.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
![Andrić u razgovoru sa novinarom "Nezavisnih"](http://galerija.nezavisne.rs/m/20230406132538481700.jpg "Andrić u razgovoru sa novinarom "Nezavisnih"")