Željko Dimić, američki glumac porijeklom iz Kozarske Dubice, scenskog imena Džek Dimič, jedan je od mnogih ljudi sa naših prostora čiji je talenat i kvalitet osporavan sve do odlaska u svijet.
Naime, nakon nekoliko bezuspješnih pokušaja da upiše Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, Dimić je otišao u Švedsku, zatim u Prag i sticajem okolnosti obreo se u Njujorku, gdje je 1997. godine primljen na Lee Strasberg institut za film i teatar, čuvenu glumačku akademiju na kojoj su diplomirale zvijezde poput Ala Paćina i Dastina Hofmana.
Njegova karijera započinje još za vrijeme studija, a od 2001. godine, kada je diplomirao, niže brojne zapažene uloge.
NN: Kako danas gledate na to da Vas nisu primili na Akademiji u Beogradu, a u Njujorku jesu?
DIMIĆ: Nekad sam bio tužan što sam odbijen na FDU u Beogradu, a sada sam zbog toga zahvalan, jer su mi zatvarajući vrata na beogradskoj akademiji, sticajem okolnosti, pomogli da sebi otvorim vrata na Lee Strasberg institutu u Njujorku i na istom diplomiram 2001. godine.
NN: Školu "Lee Strasber" završile su mnoge holivudske zvijezde. Koliko Vam je bilo teško da položite sve ispite s obzirom na to da niste savršeno znali jezik?
DIMIĆ: Prvih nekoliko meseci na "Strasbergu" sam se izuzetno mučio sa svojim lošim engleskim jezikom jer sam imao veoma težak akcenat, tipičan balkanski i mali fond reči. Imao sam 31 godinu kad sam septembra 1997. imao prvi čas glume i počeo da ozbiljnije komuniciram na engleskom koji nikad nisam učio ranije, jer sam u osnovnoj i srednjoj školi učio ruski, kao drugi jezik. Dodatni problem je predstavljala činjenica što sam pet puta po osam sati nedeljno bio na "Starsbergu", na vežbama i predavanjima, a od šest uveče do dva ujutro šest puta sedmično služio goste u restoranu da bih mogao da preživim i platim školu. I tako četiri godine, sa pauzama za njihove praznike. Pred kraj prvog semestra, Majkl Margota, moj profesor glume koji me je primio na klasu, zamolio je jednu od profesorica za korekciju akcenta da radi sa mnom privatno tokom vikenda. O tim mukama ne mogu da vam pišem jer bi dugo trajalo, ali mi nije žao jer sam uz njenu pomoć i ogroman rad došao na nivo da radim uloge na nekoliko jezika i na četiri različita dijalekata na engleskom jeziku zavisno od uloge koju radim, uključujući i američki standardni akcent, koji svaki glumac neameričkog porekla mora da savlada da bi dobio priliku da odigra američku ulogu. To mi se upravo i desilo kad sam dobio ulogu u seriji "Hawaii Five-0" gde tumačim lik koji je rođen i odrastao u Nju Džerziju.
NN: Kazali ste 2001. godine da Vam je najveća želja da igrate u beogradskom "Ateljeu 212". Je li i dalje tako?
DIMIĆ: Želju da igram u bilo kojem beogradskom pozorištu sam zamenio željom brodvejskom!
NN: Sa Žarkom Lauševićem ste radili predstavu "Emigranti", na srpskom jeziku. Kako je bilo sarađivati sa njim?
DIMIĆ: Imao sam posebno zadovoljstvo da sa Žarkom, dok sam bio apsolvent na "Lee Starsbergu", radim predstavu "Emigranti" Slavomira Mrozeka u Njujorku, Čikagu i Bostonu. Žarko je odličan i vredan glumac i mislim da sam mnogo naučio radeći s njim. To je bila moja prva uloga na maternjem jeziku. Sa Žarkom sam imao jaku dobru saradnju tokom rada na "Emigrantima" i ponekad se čujemo i vidimo.
NN: Kakva iskustva nosite sa snimanja "Turneje"?
DIMIĆ: Imao sam veliko zadovoljstvo da budem angažovan u "Turneji" Gorana Markovica i odigram lik kapetana Stankovića.
NN: Izjavili ste da je Bata Stojković jedan od najboljih glumaca na svijetu. Koga biste još izdvojili? Sa kim biste voljeli sarađivati?
DIMIĆ: Uvek sam poštovao način na koji je pokojni Bata pristupao svojim likovima. Mnogo mi je žao što nikad nisam imao priliku da radim sa njim, Ljubom Tadićem, Stevom Žigonom, Slobodanom Perovićem, Pavlom Vuisićem, Draganom Maksimovićem, Vojom Mirićem… Postoji veliki broj kolega sa naših prostora koje izuzetno cenim i sa kojima bi mi bilo zadovoljstvo da radim. Sa nekima od njih već jesam - Žarko Laušević, Katarina Radivojević, Igor Jokanović, Boris Isaković, Nikola Rakočević, Gordan Kičić, Svetlana Bojković, Nataša Ninković, Sergej Trifunović, Tihomir Stanić...
NN: Na čemu trenutno radite i kakvi su Vam planovi?
DIMIĆ: Trenutno sam u Njujorku sa svojom Sanjom i Vučkom. Upravo planiramo, Sanja i ja, da šetamo Vučka po Central parku.
NN: Koliko Vam nedostaju Vaša zemlja, porodica, prijatelji?
DIMIĆ: Naravno da mi nedostaje moj rodni grad u kojem sam rođen, odrastao i živeo do 18. godine. Svi gradovi u kojima sam živeo pre Njujorka i Los Anđelesa mi nedostaju: Valjevo, Beograd, Prag, nekoliko gradova u Švedskoj... Čovek uvek ostavi deo sebe u gradovima u kojima je živeo. Ja im se zato često vraćam zbog uspomena koje iz njih nosim. Što se tiče mog rodnog mesta, najviše mi nedostaju moji roditelji, ljudi i prijatelji iz detinjstva sa kojima se viđam uvek kad svratim, divna planina Kozara i prelepa reka Una uz koju sam odrastao, pitomost i surovost mog zavičaja.
NN: Koliko često dolazite u Kozarsku Dubicu? Razmišljate li nekada o povratku?
DIMIĆ: Dolazim nekoliko puta godišnje u svoju rodnu Dubicu i uvek se lepo osećam kad sam tamo. Ne znam da li ću se ikada vratiti. Ovaj suludi glumački zanat mi, zasad, ne dozvoljava da imam stalno mesto boravka niti me pušta da kujem neke planove. Znam samo da mi je lepo gde god da sam, sve dok radim i bavim se poslom koji volim.
NN: Razmišljate li nekada o situaciji u BiH, koja se poslije rata nije mnogo promijenila?
DIMIĆ: Kad mi vreme dozvoljava, osvrnem se na situaciju u bivšoj SFRJ i žao mi je što se balkanski narodi još bave svojim srednjovekovnim problemima. Kad većina ljudi na tim prostorima shvati da je život jedan i da su već pobednici zbog činjenice što su se rodili (što reče pokojni Zoran Đinđić) i kad sami sebe ubede da je najmanje bitno koje su nacionalosti i vere oni sami i oni koji žive pored njih, možda će tada početi bolje i da žive. U 21. veku pružati prst u nekoga, optuživati ga, mrzeti i nipodaštavati ga zbog njegove nacionalne, verske, rasne, polne ili bilo koje druge pripadnosti za mene predstavlja vrhunac primitivizma koje Homo sapiens - biće svesno može sebi da dopusti. Toga, nažalost, ima u celom svetu, ali mene naravno najviše pogađa kad tako nešto dolazi sa prostora iz kojih sam potekao. Izgleda da nas ni poslednji rat nije naučio pameti, ali eto, ja sam i dalje optimista i iskreno se nadam da ćemo, jednoga dana sa tim prestati.***
Scensko ime
NN: Zbog čega ste odlučili da koristite scensko ime?
DIMIĆ: Na savet profesora koristim scensko ime samo kad radim svoj posao, pred kamerom i na daskama koje život znače, jer moje pravo ime malo ko, osim ako nije sa Balkana, može pravilno da izgovori.
Osim toga, na oficijelnom sajtu gde se nalaze sve uloge svih glumaca ovog sveta (www.imdb.com) predstavljen sam kao američki glumac jugoslovenskog porekla, jer se tako oba - Željko Dimić i Džek Dimič upravo i osećaju.
Zaštitnik životinja
NN: Na Facebooku često postavljate svoje fotografije sa psom, ali i druge u vezi sa udomljavanjem i zaštitom životinja. Koliko imate kućnih ljubimaca i jeste li član nekog udruženja za zaštitu životinja?
DIMIĆ: Na 24. strani američkog pasoša ispisana je zahvalnost jednog od indijanskih plemena (Mohavk) postojanju životinjskog sveta na ovoj divnoj planeti koju delimo sa njima: "Zahvaljujemo se celokupnom životinjskom svetu. Mogu mnogo toga da nauče nas, ljude. Drago nam je što su još tu sa nama i nadamo se da će tako uvek i biti". Sanja i ja imamo Vučka, japanskog psa, koji pripada vrsti Shiba Inu i dve mace koje smo spasili iz skloništa u Los Anđelesu (Tigar i Puslica), koje su odrasle i evo već sedam godina se druže sa Vučkom. Za razliku od Srba, Hrvata i Bošnjaka, nikad se nisu mrzeli niti međusobno ratovali, niti će (smijeh). Član sam društva za zaštitu životinja u Americi "The Humane Society Of The United States" (HSUS). U Srbiji podržavam Udruženje BETA koje zbrinjava, udomljuje i pruža zaštitu napuštenim životinjama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.