Srbijanskog režisera Lazara Stojanovića najviše znaju po njegovom filmu "Plastični Isus", jednog od najpoznatijih filmova "crnog talasa".
Veliki psiholog, profesor i filmski režiser, nakon trogodišnjeg boravka u zatvoru zbog umjetnosti, jedno vrijeme je boravio u Americi, pa se vratio u Srbiju.
Optužnica je glasila da je zlonamjerno i neistinito prikazao društveno-političke prilike u tadašnjoj Jugoslaviji sa namjerom da dovede do nasilne promjene režima. Tako je bila presječena jedna od perspektivnih karijera.
Stojanović, koji je i regionalni direktor medijske kampanje REKOM, nedavno je snimio dokumentarne filmove kojima je ponovo podigao buru u javnosti.
U intervjuu za "Nezavisne" pričao je o "crnom talasu", trenutnom stanju u kinematografiji i dokumentarcima.
NN: U filmovima je mnogo bitan lični pečat i nametanje nekog svog razmišljanja. Da li je za Vas važniji autorski film i koliko ste Vi kada ste radili film imali utisak da to Vas lično dotiče?
STOJANOVIĆ: Postoji autorski i žanrovski film. Većina stvari koje sam radio u životu su bliže autorskom filmu, a nastojao sam da budem obavešten i stručno osposobljen da radim neku žanrovsku stvar. Imate pesnike koji pišu u slobodnom stihu i one koji pišu sonet, koji je veoma tvrda forma, kao i filmska komedija. Ono što ja obožavam je Žak Tati i nisam uveren da tako nešto mogu da napravim, ali to onda više i poštujem i to me impresionira. Kod autorskog pristupa postoji mali problem, jer kažemo da je film nekog čoveka i onda je on samo zbog toga zanimljiv. Tako, na primer, "Nazovi M radi ubistva" nije najbolji Hičkokov film, ali je poznat zato što je njegov.
NN: Da li nagrade na festivalima označavaju kvalitet tih filmova?
STOJANOVIĆ: Retko kad se dogodi da film koji nije dobro režiran bude uspešan film, ali se to ipak dogodi. Kada je reč o festivalima, obično kada to posmatramo iz veće daljine, čini nam se da tu postoji jedna ozbiljna igra interesa, pa onda jedne godine "Oskara" dobijaju filmovi o američkim predsednicima, druge godine o ratu u Vijetnamu, a treće godine o parovima u kojima jedan od partnera umre od raka. Čitava filozofija nagrada, ako je reč o američkoj kinematografiji, koja je i dalje najjača na svetu, je jedan mehanizam u kojem su studiji napravili igru za "Oskara" da bi reciklovali svoje filmove, da bi ih pustili još dvaput i da bi zaradili na njima. Tu studiji daju nagrade jedni drugima, a to nema veze sa žirijem. Prvo, većina žirija nije lobirana i većina se sastoji od ljudi, čak i na najvećim festivalima, koji se ne bave filmom. To mogu da kažem, jer sam bio predsednik žirija na nekoliko festivala. Žiri dobije filmove i donese odluke na najpošteniji mogući način, međutim, time igra u jednoj igri čijih pravila ne mora biti svestan. Drugi festivali, poput Kana ili Filmskog festivala u Veneciji izgledaju drugačije i ono što se pamti na tim festivalima je kada u Veneciji jedan japanski film prvi put dobije nagradu, "Legenda o mjesecu" Kendžija Micogučija i to otvori vrata čitavom japanskom filmu, koji posle bude sjajan i među najboljim filmovima narednih 15 do 20 godina. Tu se ide na identifikovanje vrednosti, ali se onda žiri dogovori o tome i vidi šta je u modi i proceni da je to nešto ozbiljno što treba podržati. Da li je to pravedno ne znam, ali to tako funkcioniše.
NN: U posljednje vrijeme se više bavite faktografijom i istorijskim podacima. Zbog čega?
STOJANOVIĆ: Mislim da je odmah iza pohlepe i sujete najveći porok obogotvoravanje sopstvene prošlosti. To ne rade samo umetnosti, to rade političari i institucije koje su u krizi, koja će ako zamire nastojati da iz svoje prošlosti iskopa neka slavna vremena i da napravi sama sebi spomenik. Već godinama me prvenstveno interesuju dokumentarni filmovi, jer su vrlo aktivni, a drugo to je obrazac kojim mogu da dođem do budžeta, jer tema ima neki društveni značaj.
NN: Koliko ste zadovoljni urađenim u filmu "Škorpioni - spomenar"?
STOJANOVIĆ: To je film za koji je sramota reći da je čovek sa njim zadovoljan. Taj film je metodološki meni važan, jer je proistekao iz metoda Brusa Konera, kojem se divim iz vremena "Plastičnog Isusa", koji počivaju na gotovom materijalu. Nije važno ono što je na traci i koje to snimio, nego kada ja uzmem tu traku, šta ću ja sa njom da uradim. Ako uklonite neke jake geografske i istorijske odrednice onda prizor počinje da govori sam za sebe. U filmu "Škorpioni" sam rešavao samo jedan krupan problem i oko njega sam se mučio, nadam se da sam uspeo da ga rešim. Snimak od minut do dva te surove scene ubijanja pred kamerama obišao je čitav svet, ali niko nije mogao da gleda 20 minuta toga, pa sam onda tražio razne načine kako bih napravio to tako da čovek može to da gleda i treba da gleda, da bi video šta čovek čini čoveku, što nijedna životinja ne čini drugoj životinji. Onda odjednom prizor počinje da znači nešto drugo, jer u tom filmu imate jedan momenat režije, oni krenu sa nekom kamerom, pa onda baterija iscuri, pa on ide natrag po bateriju, pa se čeka da ubiju te ljude malo kasnije da bi oni to mogli da snimaju. To je film o filmu. Ima nekoliko slojeva u njemu koji su meni značili veoma nezavisno od angažmana. Razume se da je moj prvi motiv da pokažem, ne šta se događa u Bosni, ni šta se događa u Srbiji, ni šta se događa na Balkanu, ni bilo gde u Evropi, nego da pokažem šta je čovek. Životinje to nemaju i mi smo postali zli više nego i jedno drugo živo biće.
NN: Snimili ste i film u kojem Karadžić pokazuje planove za granatiranje Sarajeva, a drugi lik puca po gradu…
STOJANOVIĆ: To je stvar za koju sam imao najviše gledalaca ikada od svega što sam napravio. Reč je o Limonovu koji je bio u poseti Karadžiću. Savladao sam svoje gađenje, doveo sam ga tu i onda sam ga pratio i onda je tražio da puca. To sam snimio i to je kao paradigma jednog bezrazložnog surovog gesta obišla svet. Čovek nišani i gađa grad koji njemu nije uradio ništa i misli da čini nešto što misli da je dobro i opravdano, a pošto znam čoveka misli da čini nešto za sopstvenu promociju. To ljudi nisu gledali kao film, nego strašan dokaz zločina koji se desio; to je pogledao enorman broj ljudi. Moja zasluga koju su mi pridavali je da sam to napravio tako da može da se gleda, a ne može da se sviđa.
NN: Kako sada gledate na period "crnog talasa" u jugoslovenskom filmu, pošto ste jedini odležali u zatvoru zbog umjetnosti?
STOJANOVIĆ: Mnogo mi je lakše da sagledavam taj period otkako je pre šest do sedam godina na Festivalu "Alpe Adria" u Trstu čitava ta stvar stavljena u korice. Napravljen je veliki festival s programom svih tih naših filmova, 80 njih ili 90, bez obzira na to da li su oni dobri ili rđavi. O tome je imao simpozijum jedan priličan broj kritičara, pa su oni to stavili u jednu "debelu" knjigu, pa se onda ta knjiga stavi u raf i zaboravi se. To je isto što mi se dogodilo sa studentskim pokretom 1968. godine čiji sam bio jedan od vođa. Posle 40 godina i ta stvar je definisana i upakovana i potpuno je svejedno da li neko misli o njoj da li je ona dobra ili loša. Praktično ljudi više ne misle o starim stvarima na taj način. Dok je stvar vruća i krvava, ona nije definisana i uvek imate grupu onih koji govore da je to bezveze, da je to glupost i drugu grupu ljudi koji kažu da je to dobro. Danas niko više ne govori o "crnom filmu" kao da je to nešto loše, sumnjivo ili sporno, a većina ga je i zaboravila. Mnogi ljudi o njemu uopšte i ne govore, retko se nađe čovek koji kaže da je to bilo fantastično. Mislim da je "crni film" važniji od nekih drugih pravaca u jugoslovenskoj kinematografiji. Dve decenije kasnije Jugoslavija se raspala. Čitav "Plastični Isus" je o tome, o tome da je Jugoslavija raspadljiva tvorevina koja neće opstati. Onda se desi da te stvari dobiju na aktuelnosti i onda se neko seti tih filmova.
NN: Nedavno nas je napustio i glavni akter tog filma i umjetnik Tomislav Gotovac…
STOJANOVIĆ: To je veliki gubitak, bio je veliki umetnik, dobio je svoje zasluženo mesto u Zagrebu odakle je, a ono što me pogađa i zbog čega sam pet-šest puta u Beogradu govorio o njemu je što je napravio velike stvari i u Beogradu. On je nama kao Tin Ujević i Beograd mora da mu se oduži, a u MSU nema nijednog njegovog rada. Taj čovek nije na sebe gledao kao na srpskog ili hrvatskog reditelja.
NN: Gdje se danas nalazi srpska kinematografija?
STOJANOVIĆ: Posljednji veliki film u Jugoslaviji je "Gluvi barut", imali smo glumce iz čitave zemlje, farmajstore iz Bosne, kamermana iz Slovenije… Danas to nije moguće. Ima jedna stvar koju nikada nisam razumeo. Gledao sam mnogo nemih filmova i u to vreme, Lenjin je rekao da je film najvažnija umetnost i on je to bio, jer je bio dostupan i nepismenim ljudima i on je delovao politički propagandno. Danas kineski, meksički, srpski film, to postoji samo sa zvučnom kinematografijom i meni se čini da to nije mnogo važno. Nisam primetio već 30 do 40 godina da neke narode predstavljaju njihove kinematografije. Mislim da veliki filmovi i ljudi nastaju tamo gde imate dobre uslove i kulture, ali ne nužno brojnu naciju. Naš svet danas kada putujemo brzo, nije više svet sa ove ili one strane granice, on je naš čitav. Neki filmovi koje sam napravio imali su ogromnu gledanost na televiziji i dobar prijem u svetu, ali to nisu srpski filmovi, nisu ni američki, već moji.
Biografija
Filmski režiser Lazar Stojanović rodio se u Beogradu 1944. godine. Najprije je studirao psihologiju, a zatim upisao filmsku režiju, gdje je napravio dva filma, "Zdrav podmladak" i "Plastični Isus" i u oba je sarađivao sa Tomislavom Gotovcem. Bio je zapažen u studentskom pokretu, pa se kao glavni urednik "Vidika" našao na sudu zbog broja posveđenog Trećem rajhu i broj je zabranjen. Godine 1971. je služio vojsku u Požarevcu, u tzv. Titovoj gardi, ali pred sam kraj odsluženja roka uhapšen je i osumnjičen da podriva titoistički sistem. Pod povećalom se našao i njegov diplomski film "Plastični Isus", koji je prozvan kao nečuvena provokacija. Stojanović je otišao u zatvor i u njemu proveo tri godine. Kao što se nikad nije uklopio ni u jednu od kulturnih sredina, a nakon što se vratio u Srbiju iz Amerike, snimio je nekoliko dokumentaraca, među kojima "Škorpioni-spomenar", koji sadrži 12-minutni autentičan snimak likvidacije muslimana od strane srpskih paravojnih jedinica u Trnovu 1995. godine, koji je potresao javnost.
Zlo
NN: Kako bi Vi definisali zlo u ljudima?
STOJANOVIĆ: Zlo je čovek. Ne rađamo se kao dobri, moj glavni problem sa marksizmom u ranim danima je bio što on podrazumeva jednu teoriju o emancipaciji, gde je dobra priroda čovekova otuđena jednim društvenim procesom eksploatacije i naš problem je da oslobodimo čoveka i da mu vratimo tu dobru prirodu. Ideja je izvučena iz Hegelove fenemonologije duha, ali on tu nije govorio o dobru i zlu, nego o autentičnosti. Mi vučemo razne naslage ida i svega ima u glavi čega ni sami nismo svesni, postoje razne projekcije, superego i neke vrednosti, ali sam ja ja i nisam ni id ni superego, ni dobar ni zao, nego to što jesam. U različitim okolnostima to što sam se pretvori u zločinačke postupke, a u nekim drugim u plemenite postupke, a ponekad kod istog čoveka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.