Miloš Janković, pjesnik i pisac iz Beograda, autor preko osamdeset originalnih i priređenih djela - prvenstveno poezije, ali i romana, kratkih priča, antologija i studija - jedan je od četvorice laureata "Pečata varoši sremskokarlovačke", nagrade koju dodjeljuje "Brankovo kolo" i koja ima tradiciju od daleke 1967. godine.
Nagrađena je Jankovićeva knjiga "Katrenik" koja sadrži dvije stotine katrena, odnosno osam stotina stihova, a koju pjesnik, po riječima žirija pomenute nagrade, naseljava najraznovrsnijim temama i motivima. Katren je, dodaje žiri, kućni prag pjevanja, a knjiga "Katrenik" dokaz o stvaralačkom nemiru Miloša Jankovića.
Ono što je zanimljivo jeste da je knjigu objavila Biblioteka "Danilo Kiš" iz Vrbasa, a malo je poznato da su "Saveti mladom piscu" Danila Kiša nastali upravo nakon Kiševog odgovora 1981. godine tada mladom Jankoviću koji je prethodno svoj rukopis poslao poznatom piscu. Kakve Janković danas ima savjete za mlade i ine književnike te kakvo je njegovo mišljenje o književnosti i nagradama, govorio je u intervju za "Nezavisne".
NN: Šta za Vas predstavlja nagrada "Pečat varoši sremskokarlovačke"?
JANKOVIĆ: Svoju prvu knjigu, pesničku, knjigu pesama, objavio sam 1985. godine. Godine 2020, dakle, obeležavam 35 godina kako pišem i objavljujem, i toga se - objavljenih knjiga (peozije, proze, eseja i drugih žanrova) - da tako kažem - nakupilo, preko 80 bibliografskih jedinica je ubeleženo u autorskom katalogu pod mojim imenom i prezimenom. Za te tri i po decenije bilo je i nagrada, a "Pečat varoši sremskokarlovačke", koji sam dobio za knjigu objavljenu u 2019. godini, poslednja je u nizu i za mene predstavlja dodatnu potvrdu da to što radim, to što pišem, i kako pišem, još neko zapaža i vrednuje. On je priznanje, ali i obaveza, nešto što godi, ali i čini me zapitanim, predstavlja - u svakom slučaju - čast i privilegiju koju sam, eto, kažu, izgleda i zaslužio svojim radom i kvalitetom tog rada.
NN: Književnih nagrada danas je zaista mnogo. Kakav bi danas pjesnik trebalo da ima odnos prema nagradama i da li tu, po Vašem mišljenju, ima neke vrste korupcije, namještanja i ostalih pošasti današnjeg društva?
JANKOVIĆ: Neko je, mislim Predrag Čudić, ako me pamćenje ne vara, prebrojao i pobrojao književne nagrade koje se dodeljuju u Srbiji, i mislim da je bilo preko 400 najrazličitijih nagrada, od kojih oko polovine čine pesničke nagrade. Mislim da je to mnogo, ali tako je - i tu nema pomoći. Izmišljene su nagrade za sve i svašta, svakakvim povodom i za različite prilike. Imam pesmu o tome, kratku, koja glasi: "Postoje nagrade koje služe da nagrađeno ojade i nagrade date da nagrađenog ogade, nagrade dodeljene zato da zavade i one primljene iz čiste dosade." Mislim da sam ovom pesmom odgovorio na prvi deo Vašeg pitanja, a što se drugog dela, ili drugog pitanja tiče, biću vrlo kratak - ima! Ne bih to šire da objašnjavam, mislim da svi književnici znaju da to postoji. Nažalost.
NN: Kakva je pozicija pjesnika u današnjem društvu, ne samo na ovim prostorima nego i u svijetu?
JANKOVIĆ: Pozicija pesnika je takva da, tvrdim - nema uzaludnijeg posla od bavljenja poezijom, od pisanja poezije. Uzaludan, sizifovski, malo cenjen posao. A važan, a neophodan, a dušespasan, ne samo za pesnika. Mada, iskreno govoreći, nije mnogo bolje bilo ni ranije, ali se u jednom periodu barem moglo kako-tako živeti od pisanja poezije. Mada, nema prave poezije, ni pravog pesnika, ako on ne živi za poeziju, zbog nje i njom, a od nje - ako je to ikako moguće. I, da dodam, siguran sam - poezija će preživeti, nadživeti i ovo vreme. Ona je večna, uprkos svemu.
NN: Sve je više riječi o tome kako se nikad nije više pisalo, a manje čitalo. Šta Vi mislite o ovoj temi?
JANKOVIĆ: Tačno. Paradoksalno, ali tačno. Zaista se čita veoma malo, a piše se (sve i svašta, i svako) sve više. Mada, kako neki pišu, meni se čini da sebe, da to što su napisali - ni oni sami ne čitaju. Ali...
NN: U nagrađenoj knjizi ispisali ste dvije stotine katrena. Da li se slažete sa konstatacijom žirija da je katren kućni prag pjevanja?
JANKOVIĆ: Katren je neka vrsta majstorskog pisma, onaj krunski i osnovni dokaz - umete li, možete li, smete li - da pišete - jer pisanje je, sem što je uzaludan i necenjen posao - i stalno takmičenje, sa samim sobom najpre. Talenat je, istovremeno, i dar i kazna. Razlog i način da pesnik preživi sam sebe i to što radi, ali i razlog da se sa sobom, sa svojim životom, raziđe, mimoiđe. Katren je pesnička minijatura, na osnovu koje onaj ko čita, i ako je pravi čitač, odmah zna sa kim ima posla, od kakve je kovine, od kog materijala, autor tog i takvog katrena.
NN: Lirski subjekt u jednoj Vašoj pjesmi kaže: "Skupo sam platio neke zablude." Koliko treba vjerovati Branku Miljkoviću kada kaže da najljepše pjevaju zablude?
JANKOVIĆ: Znate li Vi išta tako zanosno i sveprožimajuće u životu jednog čoveka - kao što su to njegove, njegove lične zablude. I one, zablude, zaista najlepše pevaju. Problem nastaje ako se čovek osvesti, ako uvidi svoje zablude, ako sve svoje opsene i privide spozna i nazove ih pravim imenom. Dobra poezija, prava poezija, vrhunska poezija je upravo takva - otrežnjujuća, bolno istinita, razarajuća. Pa, ko preživi...
NN: Da li ste upoznati sa srpskim i uopšte savremenim pjesništvom sa ove strane Drine i ukoliko jeste, ko su pjesnici koje cijenite?
JANKOVIĆ: Pratim, naravno, književnu scenu u Republici Srpskoj, naročito pesničku. Imam mnogo pesničkih prijatelja tu, kako Vi kažete - preko Drine. Zoran Kostić, Miladin Berić, Ranko Risojević, da pomenem samo neke, a ostale molim da se ne naljute. Mislim da prekodrinsko pesništvo ima, trenutno, jači, iskreniji, sveobuhvatniji izraz od onog u Srbiji. Naravno, pričam samo o pravom pesništvu, o onom koje jeste poezija, a ne o najrazličitijim četvrtpismenim i polupismenim sujetnim skribomanima, o onima koji - u odnosu na njih i njihovo "maestralno delo" - jedva da i Njegošu prepuštaju nekakvo prvenstvo. Nakotilo se "genija", prosto da čovek ne poveruje.
Četiri katrena iz nagrađene knjige
41.
Skupo sam platio neke zablude.
Neke druge sam teško preboleo.
I jedne i druge mi uporno nude
Dokaze da nekad sam nešto voleo.
42.
Istim o istom. Kopijina kopija.
Bleda senka još bleđeg odraza.
Bilo čija - i svačija i ničija.
Priča o pobedi. A ukus poraza.
43.
Ništa nije kao što izgleda -
nije suprotno, a nije ni drugo.
Sve postoji bez smisla i reda,
ali s nadom da će trajati dugo.
44.
Poneki stih bude ukras.
Poneki, otrov. Poneki, spas.
Svaki je stih za nešto lek.
Makar ga napisao i nečovek.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.