U Policijskoj stanici bio je pun hodnik ljudi, odvode i dovode, razbijaju i mlate, to je strašno. Cijeli dan je bila tortura, mlaćenje, prebijanje. Pritvoreni policajac Ilija Draguljić je tad bio u WC-u go. Čuo sam da su mu ženu silovali pred njim i onda su njih gole protjerali. Nju nisam vidio. Brat mi je rekao da su tjerali da ti zatvorenici izvade onu stvar i da im ona puši, od jednog do drugog. Onda su zatvorenike tjerali da je siluju. Međutim, ljudi od straha nisu mogli. Samo je jedan musliman mogao, pa ju je on silovao.
Mi nismo smjeli čak ni pitati da idemo u WC. A onda tu dolaze iz Banjaluke mlade snage, kako ko dolazi tako te mlati. Mene je Saša Tešić, zvani Sila, najviše tukao. To je bila tortura. To je bila ekipa sa Starčevice. Neke sam poznavao, neke nisam. Onda su tražili ključeve od auta. Moj auto, golfa dvojku, prije njih uzeo je Slobodan Dubočanin i otišao u Banjaluku, kući. Dovodili su tu i druge ljude, jednog Fiku su premlaćivali, ispod njega je bila lokva krvi, glavu su mu razbili, kad bi ga tukli on bi pao u onu krv. Kad su nas vratili u onu malu prostoriju ja sam tražio da razgovaram sa Samardžijom. Kažem mu: "Zbog čega smo mi sad ovdje". "Pa tako". "Što nas ne bi pustili da idemo kući, neću ja od kuće nikuda otići". Kaže: "Kuda ćeš sada, noć je i policijski sat je". Pa rekoh: "Neka nas neko odvede". Kaže: "Jedino što mogu učiniti - da vas ne vraćaju tamo, nego da vas prebace tamo u drugu prostoriju".
KUĆNI PRITVOR: Ujutro ponovo u hodnik. Tad je naišao vojnik što mi je ranije dao nekakav kimono da zaustavim krv i kaže: "Ti i još jedan majstor", Jovo se zvao, "pođite za mnom". Od sale za džudo u stanici napravili su spavaonicu i rekao mi je da popravljam te krevete. Kaže mi: "Da te izvučem, da te više ne tuku". Ja sam mu zahvalio. Kaže on meni: "Otkud ja tebe znam". "Ne znam". "Jesi ti dolazio u Banjaluku". "Jesam, školu završio". Pitam ja njega: "Gdje živite". "Kod Skale na Starčevici". "Znao sam jednog Dulu, radio je ventilaciju". "Dule je moj brat". Taj mali se zove Ljuban i on kaže: "Sad znam, ti si dolazio s onim bijelim golfom i ti si radio limariju". Rekoh: "Da". Kaže: "Pomoći ću ti". Meni drago. Pozvao je on sve, i Sašu Tešića Silu, i rekao: "Ja čovjeka znam". Kažem ja Saši: "Tebe znam", "Ti mene znaš, otkud ti mene znaš". "Ja i ti smo par puta sjedili i pili kavu". Kaže: "Ja i ti?". Kažem "Da". I eto - to je to. I sada se i Saša promijenio. Sada će on meni malo pomoći. I onda ja njega zamolim. Meni su dolje dvojica braće, pita: "Rođena braća", rekoh: "Da". Ode on i dovede njih. Meni drago, krenulo nabolje. I onda smo mi imali i krevete. Bio je još jedan rođak, zvao se Marinko Grgić. I on je preživio, njega su pustili kući.
Tada su braću i mene prebacili u kuću kod te moje sestričine Vesne Tešić, Papine žene. Kao, to je kućni pritvor. Prije toga me Ljuban Ećim udario šakom u glavu. Raznio mi je lice i tom krvlju sam se namazao jer kada te vide krvavog, manje te tuku. Kada su nas doveli u tu kuću, Ećim je rekao: "Ja sam Ljuban Ećim i nisam bio za to da se ovdje dovodiš ni ti, ni tvoja braća. Vas je trebalo u samicu, pa... Ali Nenad, Vesnin muž, je bio za to i ako odavde slučajno pobjegnete, ubićemo ti sestru i njenu djecu. Sve ćemo vas pobiti".
NADA U ODLAZAK: Kada su nas prebacili kod sestričine u kuću, onda su počeli dolaziti neke školske kolege, a dok sam u hodniku bio došao je Peđa, konobar iz "Sirana", Bodiroža. On je sa mnom išao u školu. Peđa je htio tući Iliju Draguljića, pa mu nisu dali, onda je razvalio vrata, pa ga je mlatio: "Ja sam tu da koljem, ubijam, palim i tako". Između ostalog, od tih koji su dolazili bio je Gavrin, Goran Gatarić, brat od ovog Rajka pjevača. Prepoznao sam Gorana Markovića, zvanog Markan. Taj Goran Marković, zvani Markan, živio je u Boriku, švercovao lubenice na pijaci. On je bio egzekutor. On je pobio moju braću.
Dok smo bili u kući Vesne Tešić, situacija se polako počela smirivati. Meni je bilo drago da se malo smiri, da ovo zlo prođe. Razmišljam da me puste da idem kući. Jednom prilikom došao je i Zdravko Samardžija i pitao sam ga: "Zdravko, kakva je situacija sa Viktorom i braćom". Kaže: "Sačekajte još malo da prođe ovo pa da idete kući". Nama bilo drago, nek je ovo prošlo. Pošto sam se uvijek pozivao na Panteliju Damjanovića, Branu Jankovića, Branu Kesića, na ove što sam ja smatrao da su neko i nešto, ja sam spominjao često kako se znamo. Jedan dan dolazi Pantelija u Kotor Varoš autom, donio im cigarete, Ljubanovoj i Dubovčaninovoj ekipi.
Moram spomenuti i da su jednom mene odveli kući, jer sam imao zaštekanih 5.000 maraka. Neko je od njih našao i uzeli su pare. Ja sam tog Ljubana, Dulinog brata, podmićivao i rekao: "Idi, uzmi to. Ako ćeš ti meni pomoći, idi ti to uzmi", a imao sam i puno ugostiteljske opreme, znao sam da će oni to opljačkati, odnijeti, pa sam mu govorio: "Idi, uzmi, imaš tamo nešto iz Mađarske, dovezao sam neke mesingane stolice". Imao sam još i nekog crvenog mramora, dva šanka, mašinu za kavu... Kako je Pantelija spremao hotel "Bosnu", naručivao sam taj materijal, a to mu je radio moj šurjak.
KAJKUT STRAH I TREPET: Kada je jednom došao Pantelija, ide Saša Tešić Sila i viče meni: "Viktore, evo Pante, jebo te Panta". Ja ne smijem, kud ću ja sad tamo. I onda on zove: "Panta", on pogleda i kaže: "Eno ti Viktora" i dođe Panta i donosi cigarete. Ja gledam u njega ko u Boga, znam da je moćan, da može napraviti šta hoće. "Sve budale, sve budale", kaže, "eno gore u Jajcu Srbi popasli travu na stadionu, pun je stadion ljudi", priča o tome... Ja ga hoću namoliti: "Daj, pomozi meni da izvučem se, znaš da nisam ništa...", i on onako gleda i diže glavu i vidi sijalicu spojenu s akumulatorom i pita šta je ovo. "Pa to kad nema struje". Čovjek se diže i izađe, mi ostadosmo...
Ja sam tada imao 33 godine, moj brat Zdravko 29, a Ivo 23. Viđali smo Kajkuta, bojali su ga se svi ko kuge, a mene nije dir'o. I onda kada su napadali to selo, ide Peđa, vodi ratnu zatvorenicu. Oni graniče sa Tešićima. Ti ljudi gore su sebi iskopali rov, a kako je vrijeme bilo kišno, rov je bio pun vode, i kada je krenula invazija i oni su jadni pobjegli u taj rov i sada su svi ljudi bili od blata. Puca on, vodi žene i djecu tamo, između ostalog, to sam vidio kroz prozor. Danko Kajkut svezao momka oko vrata kao psa. Na njemu je samo donji dio trenerke. Bio je ranjen i krv se cijedila. Onda su tog malog tjerali da pase travu. Tada je Aleksa Tepić, pokojni, rekao: "Šta radite to od ljudi". Taj dečko je isto preživio i eno ga u Zagrebu. To sam vidio, ovaj ga je vodao konopcem. To je bilo strašno.
(Sutra: Zločin u krugu bolnice)
Poštujem grob Alekse Tepića
Čuo sam da su od Alekse Tepića tražili, to je pričala doktorica Ljubica koja je udana za muslimana Asima Šipragu, da napravi da smo svi poubijani kao ratni zarobljenici vojnim oružjem, a onda je on rekao: "Ne, ne, ja to neću pisati". On je bio predsjednik suda. Aleksa nije lagao, on je stvarno bio veliki Jugosloven, on nije bio za tu politiku. Iako je nama bio zapovjednik gore u civilnom sektoru, to je bio čovjek koji je imao ljudskosti. Aleksa je ubijen s leđa, na Vlašiću. Sutradan mu je kasa obijena i svi su mu papiri nestali. Našli su ga muslimani. Onda je njegovo tijelo mijenjano za Jozu Barišića, susjeda iz Kotor Varoša. Vjerujte da poštujem Aleksin grob.
Ubicu Neđe Teinovića izboli šipkama
Bili smo pet-šest dana, možda sedam, nemam orijentaciju, u stanici policije i onda su nas prebacili u kuću Nenada Tešića, kod Pape. Tu uz njegovu kuću ubili su Marka Bjelobrka. Mislio sam da su ubili Marka Bjelobrka Capu, fotografa, ne, to je bio jedan iz Kotorišta.
On i jedan Pero Zorin su otišli da naprave akciju, pošto su mu u zatvoru ubili brata Zorana. Kažu da je to bilo strašno, da su ga izboli šipkama. On je ubio Neđu Teinovića, direktora kotorvaroškog hotela. Onda su ih uhvatili i ubili tog Marka Bjelobrka. Papina majka Milica je govorila: "Što nisam umrla sa svojim Milanom da ne gledam ovo zlo".
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.